Odmah da budemo načisto: ovo je knjiga za depresivne ili barem dobrano utučene osobe. Niste nijedno? Potišteni barem? Eh, šteta... No, samo malo strpljenja, uskoro ćete biti – evo najezde praznika, a zna se šta sledi za njima...
Neveselu šalu na stranu, napravimo mesta za onu lečivu, crnohumornu. Čitajući „Nezaboravno kolektivno samoubistvo“ (ovde sam načas pozavidela komšijama jer su ga nazvali – dražesnim!) nećete prsnuti u smeh baš na svakoj stranici. Ali ćete na svakom pasusu iskusiti golicanje malko ispod srca i nešto iznad stomaka; doživljaj koji bi se najpribližnije mogao opisati kao onaj između snažnog bokserskog udarca u vaš pleksus i slatkog šašoljenja za koje znaju naši kućni ljubimci.
Jer pisac i ovu knjigu piše, već poslovično, u maniru iskusnog pripovedača pikarske proze. Poput svojih junaka (jasno od samog početka, da očiglednije ne može biti namerenih da izvrše grupno samoubistvo pod sigurnim vođstvom direktora Relonena i pukovnika Kempajnena), Arto Pasilina ne ide bojažljivo tragom vrhunske satire, već tim putem gazi žustro, celim svojim skandinavskim stopalom. U prikazivanju domaćeg mentaliteta, sklonog seti i malodušnosti, ne štedi svoje sunarodnike, ali ni nas ostale (setite se, proći će praznici). No, to je tek prvi sloj priče. Iza svakog njenog poglavlja, kratkog i smrtonosno opojnog, ćućori nam u uvce čovekov najsvojstveniji motiv za preživljavanje; sitne ljudske radosti združene sa – inatom.
Lakoći i užitku u čitanju doprinosi i sam piščev humor; čist i prozračan kao finska ostaklica i u potpunosti lišen zamršaja i ponora osnovne teme, te sam po sebi tvori apsurd. Takav, združen sa situacionim apsurdima u kojima zatičemo junake, ovo njihovo zajedničko putovanje ka smrti, ma koliko bilo naizgled nepovratno, zapravo govori o ovoj velikoj temi, prosvetljenoj ničim drugim do samom radošću življenja. (Morala sam u nekoliko navrata tokom čitanja, da iz uma rasterujem scene iz našeg kultnog filma „Ko to tamo peva“; nametale su se te smejuljice asocijativno, jer su mi se preklapali komični, a nikad ozbiljniji likovi, i pogotovo, žargonski rečeno, njihovi autobusi, puni bleskasto neodoljivih ludaka.)
Naravno, ni u knjizi, a ni u životu ne može se bez „kvarilaca tuge“. Ako bi takvi zlonamernici veselijeg i čilijeg duha od finskog pomislili, pa još i rekli, da je Arto Pasilina ovu knjigu pisao tek zarad samopomoći ili samoisceljenja, nipošto mu time ne bi naudili. Eno nama i svetu autora ove sjajne knjige gde i dalje piše, zdravo življi nego ikada pre. Radujemo se sledećoj knjizi!
Autor: Violeta Ivković
