Osećati se različitim nije nimalo čudno, ni strašno. Šta god vam o tome govorili, sasvim je u redu. U najvećem broju slučajeva, međutim (i na sreću), takvo osećanje ne odgovara realnosti. Svodi se na subjektivnu procenu sopstvenog statusa u okruženju koje, uglavnom, nastanjuje bar još nekoliko individua sa podjednakom skrivenom mukom, pa se, nakon što ih jedni drugima obelodanimo, osetimo mnogo lakše. Šta se događa u onom manjem, ali nipošto zanemarljivom broju situacija kada je neko zbilja drugačiji, ali to iz nekog razloga ne sme ili naprosto ne ume da ispolji, jer će svaki nedovoljno spretan korak prema ostvarenju sopstvene celovitosti prouzrokovati pojavu naprsline na nekom drugom delu ogledala života, ispituje Emanuela Pagano u kratkom, ali izrazito sadržajnom romanu „Mladi trogloditi“ (Odiseja, 2019; orig. „Les Adolescents Troglodytes“, 2007), koji joj je 2009. godine doneo nagradu Evropske unije za književnost.

Ardeš, planinska oblast u Francuskoj, odlikuje se prelepom, ali nemilosrdnom prirodom i stanovništvom u sve većem osipanju, usled čega iz decenije u deceniju dolazi do postepenog gašenja škola. Deca sa obližnjih farmi, bez obzira na uzrast i rastojanje koje ih deli od jedine preostale osnovne, odnosno, srednje škole, autobusom zajedno putuju do svog odredišta. Dva puta dnevno ih, kroz sve moguće vremenske (ne)prilike, često istinski rizičnom trasom, prevozi Adel. Žena koja upravlja školskim autobusom i dalje je donekle neuobičajena pojava u mnogim delovima sveta, ali ne i za tamošnje stanovnike: naime, ona je već deset godina uvek tu da bude, ne samo neko ko se stara da deca bezbedno stignu do škole i natrag, već isto tako njihov čuvar i prijatelj. Trans žena koja vozi autobus bila bi još neobičnija pojava, međutim, niko još ne zna Adelinu brižljivo čuvanu tajnu: da je u njihovom kraju i sama odrastala, do smrti roditelja, prodaje imanja i selidbe. Poslednji gubitak u nizu ju je, ujedno, najviše zaboleo - udaljavanje od mlađeg brata Aksela, koji nije uspeo da prihvati nužnu tranziciju koja će uslediti. Nisu razgovarali čitavu deceniju, otprilike otkako je ona odlučila da se vrati u zavičaj, a Aksel pobegao u ambis i samoću gradilišta, tvrdeći da mu nedostaje da ima starijeg brata, kako zbog svega oseća neiskazivu odbojnost prema ženama, te da je nikada neće prihvatiti kao takvu. Adel sve podnosi ćutke, svesna da će jednoga dana, ipak, neke stvari morati da izađu na videlo, a tada bi sve što je mukotrpno izgradila moglo da se, tek tako, sruši.

Veoma brzo će se pokazati da je bila u pravu. Kada u Adelin život bude ušla ljubav (lovac Toni) i pojavila se mogućnost pomirenja sa bratom (usled njegove povrede na radu, koja ga sticajem okolnosti dovodi u lokalnu bolnicu), istovremeno će doći do ozbiljne opasnosti da razotkrivanjem tajne pred zajednicom bude nanovo odbačena. Uspostavljeni mir, doduše, bez starog jedinstva sa Akselom to nikada nije bio u potpunosti. Pitanje je: šta žrtvovati?

Ako već niko iz junakinjinog okruženja ne sluti kakve je brige, strahovi, tužne uspomene, ali i nežna osećanja zaokupljaju dok prolazi poznatim predelima, mi smo od početka veoma dobro upućeni. Naime, kroz šest poglavlja koja obuhvataju po jedan mesec zimskog polugodišta (od septembra do februara) vodi nas jedinstveni pripovedački glas sa dve vremenske i rodne perspektive. To znači da se Adeline uspomene iz detinjstva prepliću sa mislima u sadašnjosti, pri čemu o nekadašnjoj sebi uvek govori u (bivšem) muškom rodu, dok današnju oslovljava u ženskom. Takvi narativni prelazi isprva mogu da zbune čitaoca, ali istovremeno uspostavljaju i održavaju dinamiku priče. U tom smislu, ovo je roman toka svesti koji kombinuje evokativne celine sa opservacijama o trenutnim utiscima i slikama koje se pojavljuju u Adelinom vidokrugu.

Problem pola se za junakinju veoma rano nametnuo kao naročito osetljiva tema, bez sumnje pojačano bolna usled traumatičnih ranih iskustava života na farmi u dodiru sa prirodom, a ipak pred mnogim nerazjašnjenim tajnama (mrtvorođenčad kod krave i pobačaji majke, stasavanje uz brata i stalna upoređivanja u korist mlađeg kao spretnijeg, snažnijeg). Adel se još u detinjstvu osećala nelagodno u sopstvenoj koži, pa nam otkriva da je bila osećajno dete (često tužan, a nije znao zašto), zbunjeno postepenim uviđanjem da joj telo predstavlja izvor nelagode, utiska okovanosti, poput pogrešno odabrane odeće u veličini i modelu koji nam ne odgovaraju. Pitanje (nekadašnjeg) tela i odnosa prema njemu ostaje važeće i nakon spasonosne promene, samo što ovoga puta izbija na videlo kroz primer brata, njegovih reakcija koje odaju odbojnost, stid, stranost i nelagodu: ukratko, sve ono što je Adel osećala ranije, dok je bila dečak.

Junakinja intenzivno doživljava okolni svet, sa bojažljivom i saosećajnom pažnjom prilazeći svakoj osobi ili pojavi u njemu. Empatija prema omladini koju vozi, dolazi delom i od toga što će u njima videti, kao iznova oživelo, svoje tužno detinjstvo. Obazriva i brižna prema „svojoj“ deci, razlikuje ih, razumevajući njihove brige, nedoumice, prva zaljubljivanja, gestove pobune, znakovitu tišinu koja katkad zavlada u autobusu, pri čemu često dolazi do bolnog poistovećivanja sa scenama ponetim iz sopstvenog odrastanja. Povezanost se najizrazitije uspostavlja kroz, često rizične, jutarnje i večernje vožnje preko krivina, klancima, pored odrona i „aveti“, probijanjem kroz uspavanu prirodu prepunu iznenađenja.

Moji brđani i ja, nas troje, jedne večeri smo uživali u mesečevoj dugi. Kasnila sam malo, a ipak sam znatno usporila dok smo se približavali brdu, toliko je mesec bio veliki i moćan u noći još vlažnoj od kiše koja je padala čitavog dana. Tačno ispred pretposlednjeg zaustavljanja, pre nego što sam ostavila Nijelu, na kraju jednog blagog uspona, pojavila se veličanstvena, ogromna duga, luk oslonjen na visoravan, i mi smo prošli ispod nje, a nikada ranije nisam videla dugu noću. Veličanstvena je, siva, neobična, nije drečava i polegla kao duga danju, nego ima lepe, uspravne boje, sivu, crnu i belu. Prošli smo ispod uspravne mesečeve duge.

Simbolika ovog iskaza može se pronaći u prolasku ispod duge (tzv. moonbow) koji u pojedinim mitologijama dovodi do promene pola, a ovde služi kao metaforični znak da je Adel prihvaćena, uspostavivši solidarnost sa đacima.

Na sličan način, sva „njena“ deca, koliko god bila mlada i poticala iz „zabiti“, pokazuju neuporedivo više širokogrudosti i otvorenosti uma nego mnogi „prosvetljeni“ stanovnici gradova. Njihovo prihvatanje se nečujno ustoličilo mnogo pre izgovorenog priznanja, do koga će doći tokom presudne scene u trogloditskoj pećini, jednoj od nekoliko sličnih kojima se njihov kraj diči, pretvorenoj u turističku atrakciju i trenutno pribežište od nevremena. Trogloditima su u antičkoj Grčkoj nazivani stanovnici pećina, dok u kontekstu romana označavaju „primitivce“. Ispostaviće se, ipak, kako su ponekad žitelji takvih sredina mnogo predusretljiviji nego što bi se očekivalo, za šta smo još pri početku knjige dobili nagoveštaj u vidu komentara o Silvanovoj majci. Naime, za tu neobično načitanu ženu se govori da je veštica-travarka, koja poseduje mnoštvo znanja iz raznih knjiga, iako navodno ne ume da piše (prema tome, mora da su u pitanju nekakve vradžbine!). Pa ipak, prema nepisanim zakonima solidarnosti, zajednica je uveliko prihvatila i ne ustručava se da od nje zatraži pomoć kada zatreba.

Knjiga na samom kraju sadrži neku vrstu kratkog, a veoma korisnog priručnika za razumevanje i govorenje o transrodnim licima u novinarskom diskursu. Ipak, neka vas njeno naglašavanje unapred ne navede na pogrešan put: tema transrodnosti je izuzetno suptilno problematizovana i nije u prvom planu. U romanu “Mladi trogloditi” se, pre svega, radi o osećanju usamljenosti, izopštenosti usled prikrivanja, čak i kada je ono (još) isključivo naš izbor, jer mu samo mi znamo razlog. Naslov baš zato upućuje, ne na glavni lik, već njene štićenike kao svojevrsno ogledalo u kome se odražavaju dostignuto uobličenje bića i način na koji ga sada drugi vide. Nelagoda iščezava tek onda kada smo voljeni i, sa obe strane vidika, bezuslovno prihvaćeni. Adelinom životu bilo je potrebno da najpre vrati Akselovu podršku i bliskost, a potom i ne izgubi, tokom decenije građenu, uklopljenost među meštane. Ova dva preduslova nedostajala su joj da postane potpuna ličnost, a složićemo se, takvi su da prevazilaze rod i pol, predstavljajući univerzalne ljudske težnje koje nas povezuju i izjednačavaju bolje od ičega drugog.

Izvor: Kako biti heroj u ova šugava vremena