Kuvar, balerina, kosooki i babin duh je neobičan distopijski roman čiji naslov u ovom slobodnom prevodu može da zvuči pomalo zbunjujuće (u originalu: Wir traffen uns, wenn alle weg sind, što zapravo znači Vidimo se kad sve prođe). Ovaj roman je zanimljiv po strukturi, zapletu, izboru mesta i glavnih junaka, ali ponajviše po tome što većina likova ima ograničen rok trajanja, jer posle dužeg ili kraćeg vremena nestanu iz romana – naime, bukvalno ispare.
Pripovedač u prvom licu je Mojmir Demeter, osamnaestogodišnji romski momak koji živi u sirotištu i često trpi uvrede kao Ciga. No on se ne da omesti i kroz život ga vodi strast prema kuvanju, pa je nedavno uspeo da nađe fin posao u jednom restoranu u Pragu. Jednog dana direktorka sirotišta pošalje mladog Mojmira da obiđe staru dobrotvorku koja njega voli najviše od sve domske dece. Došavši u planinsku kuću kod gospođe dobrotvorke, koju Mojmir zove Baja Kalomaja, on shvata da Baja umire od galopirajućeg raka sa metastazama svuda, i da treba da ostane uz nju i olakša joj poslednje preostale nedelje života.
Dok neguje Baju Kalomaju u izolaciji u planini, u svetu oko Mojmira počinju da se dešavaju nezaustavljive promene: zavlada planetarna epidemija nekog virusa koji uništava svakog zaraženog čoveka tako što ga potpuno dezintegriše – čovek nestane kao dim, ostane samo prazna odeća. U roku od nekoliko nedelja civilizacija kakvu znamo se raspadne, jer ispare ljudi na svim mestima koja održavaju sistem. Svi ljudi koje je Mojmir poznavao ispare, a njegovom najboljem drugu se zatre svaki trag. Na kraju i Baju Kalomaju dokusuri rak, posle duge i teške agonije, i Mojmir ostane potpuno sam na svetu.
U nastavku romana, tokom svog lutanja kroz opustošenu Češku i avetinjski Prag, Mojmir susreće razne čudnovate preživele, da bi u nekom trenutku dobio dvoje neočekivanih saputnika: Džesika je godinu dana mlađa balerina koja se ne odvaja od perike, a Vašek je drčni desetogodišnji vijetnamski deran koji psuje kao kočijaš. Problem nastaje kad se Džesika zapravo dopadne Mojmiru, ali njihov odnos je jako opterećen time što on nju strašno fizički podseća na majčinog ljubavnika, koji ju je silovao kao dete i zbog kog je odsekla kosu i pobegla od kuće.
Pritom, mali kosooki Vašek, koji ima samo 10 godina ali je prirodno talentovani mangup šarmer, uspe u potpunosti da preotme Mojmiru i ono malo Džesikine pažnje. Putovanje ovo troje kroz postapokaliptičnu Češku biće obeleženo sukobima, tragedijama i gubicima, i biće jako teško posle svega izgraditi nešto lepo i pozitivno u opustošenom svetu. Ali dobra stvar u celom tom resetovanju prošlog života je to što su resetovane i loše stvari kao što je Džesikin očuh.
Češko-nemačka autorka Iva Prohaskova nas kroz ovaj roman vodi vrlo dinamično, sa čestim izmenama mesta i likova, jer likovi u ovom romanu nisu trajni i gase se jedan za drugim, a Mojmir mora stalno da traži nekog drugog kao oslonac kad mu prethodna osoba ode u dim. Odnosi koje uspostavlja s tim nepostojanim likovima su izuzetno zanimljivi, i u njima ima krajnje nežnih, ali i vrlo surovih momenata. Prohaskova prilično ogoljeno i naturalistički opisuje Mojmirovo okruženje kao svet u kome vršljaju naoružani ludaci bez kontrole, trotoarom teče krv iz razbijenih dečjih glava i rane na deci se ušivaju bez anestezije. I majčini ljubavnici siluju maloletne pastorke. Zbog prilične surovosti, nekim čitaocima verovatno neće prijati određeni delovi ovog romana. I rečnik likova je često vrlo grub i krajnje politički nekorektan, sa gomilom psovki i uvreda po rasnoj osnovi.
Ali upravo ta oslikana grubost deo je poetike Prohaskove, koja tom prikazu uništene civilizacije suprotstavlja Mojmirov princip “ako si izgubio kola, ali ti je ostao konj, ne kukaj već budi srećan”. Istina, posle gubitka celog prošlog života prilično je teško biti srećan. Ipak, može da ti olakša ako umeš da uživaš u kafi sa čokoladnim bombonama kojima je istekao rok trajanja. Ili još bolje, ako umeš da kuvaš kao Mojmir. A kad istekne rok svim proizvodima preostalim iz doba kad su fabrike radile, super je ako imaš psa koji lovi zečeve. Mojmiru nije ostao konj, ali jeste pas. I još ponešto.
