U svom romanu Kraj zime francuski pisac Žan-Klod Murleva preneo nam je svoje lično iskustvo života u internatu za decu bez roditelja. Kroz ceo ovaj roman glavni likovi ostaju duboko obeleženi odrastanjem u jednom takvom internatu, u jednoj nesrećnoj zemlji, u jedno nesrećno vreme. Ta tuga i čežnja za slobodom daju osnovni ton celom romanu.
Zemlja u kojoj se sve to dešava nije imenovana, ali možemo je zamisliti kao neku siromašnu evropsku zemlju iz bivšeg komunističkog bloka, koja doživljava vrlo mračne istorijske trenutke u nekom neodređenom vremenu koje sasvim podseća na 20. vek. Iako na omotu knjige piše da se radnja dešava “u fantastičnom svetu koji se po mnogo čemu razlikuje od našeg”, meni se taj svet uopšte ne razlikuje bitno od nekih slučajeva koji su se zaista dešavali, a sigurno se i sada dešavaju, na raznim tačkama planete. Recimo, južnoamerička zemlja Čile je u jednom krvavom periodu svoje istorije bila pod vlašću upravo jedne takve ekipe kao što su vladari u Kraju zime. U Čileu je takva vlast iz noćne more bila ružna stvarnost dugih 17 godina – a takvih primera ima puno.
Zbog uznemiravajućeg podsećanja na mnoge stvarne situacije u istoriji čovečanstva, meni je Kraj zime delovao veoma ubedljivo čak i pored očitih elemenata fantastike – nisam još rekao da su među bitnim likovima u ovom romanu i pripadnici čovekolikih rasa ljudi-konja i ljudi-pasa. Zapravo, da budem iskren, kad sam na omotu pročitao da se u knjizi pominju ljudi-konji i ljudi-psi, neki pokret otpora koji se zove bukvalno Otpor, tiranski režim koji se zove Falanga (kao i neki fašistički pokreti u Evropi) – nisam imao mnogo visoka očekivanja. Međutim, sa svakom pročitanom stranom utisak se menjao.
Glavni junaci su Milena i Bartolomeo, Elen i Milos (s, ne š) – dva para tinejdžera koji žive vrlo turoban život u internatu sa okrutnim pravilima, pre nego što se slučajno sretnu na ulici prilikom posete utešiteljkama. Utešiteljke su dobre žene koje domska deca imaju pravo da posete par puta godišnje na po dva sata, kad im čemer života u internatu postane baš neizdrživ. Susret ovo četvoro mladih u naselju utešiteljki pokrenuće ceo niz dešavanja: bekstvo svo četvoro iz internata, vrlo dramatično izbegavanje potere ljudi-pasa i mučno ubistvo koje je jedan od junaka morao da izvrši golim rukama. Glavni junaci su se odjednom našli u vrlo neočekivanim ulogama: oni su takoreći pravo sa krova internata uskočili u centar pokretanja pobune protiv vladavine Falange.
Kraj zime ima puno dragih i tužnih likova, a čak je i glavni negativac prikazan kao stvor gladan ljubavi i muzike. To je roman o prirodnoj i neugasivoj ljudskoj potrebi za zagrljajem i svetlom. Među likovima koji izazivaju posebno jake emocije je i mala Katarina Pansek, koja velik deo romana provede u potpuno mračnoj samici. Tamo joj je svetlo bilo ograničeno na samo osam šibica koje je imala da zapali kako bi videla crtež neba na plafonu. Zato je svaki dan palila samo po jednu, ali kad ih je sve potrošila, mrak u njenoj samici je i dalje trajao. Sve dok joj, neočekivano, nečije dobro delo nije otvorilo vrata u potpunom mraku.
Kraj zime je roman o tome kako se osećaju oni kojima je mrak predugo trajao. Roman u kome osetite istinsku stravu i mučninu dobrog čoveka koji je primoran da ubije kako bi preživeo. Jako lep i bolan, prilično mračan, ali ipak pun nade, za čitaoce koji nisu neizlečivi pesimisti.
