Književnost za decu oduvek je, uz neopravdano potcenjivački tretman od strane mnogih „ozbiljnih“ ljubitelja i proučavalaca pisane reči, pratila nimalo zahvalna uloga da, uz trenutke razonode, svojoj ciljnoj grupi priušti izvesnu pripremu za buduće suočavanje sa životom izvan bezbrižnosti porodičnog okruženja. Na koji način to učiniti što bezbolnije, a ipak efektno i bez pada u neumesnu angažovanost, pokušavaju da dokuče i svojim stvaralaštvom odgovore pisci iz mnogih generacija. Jedan od njih je Ištvan Lakatoš, čija zanimljiva knjiga “Kockograd” (Odiseja, 2015; orig. „Dobrosvaros irta es rajzolta“, 2011), kroz odabir teme i podnaslov „Grad koji treba da pobediš“, na nekoliko načina teži da zadovolji tražena merila. Da li je i koliko je u tome uspeo, možda odmah govori podatak o proglašenju “Kockograda” najboljim mađarskim romanom za decu 2011. godine. S obzirom da je autor ujedno strip-crtač, ilustrovao je svoju knjigu, nagrađenu još jednim nacionalnim priznanjem, „Arayvackor“.
Zalan je dečak sa, za svoj uzrast, tipičnim interesovanjima i preokupacijama. Vreme provodi u igrama, smišljanju smicalica upućenih devojčicama, sa stripovima i uz minimalno obraćanje pažnje na okolni (odrasli) svet. To se, iznenada, drastično menja kada mu jednog, naizgled običnog dana, na vrata bude zakucao čudni starac, samouvereno zakoračivši u njegov dom i odmah raskrinkavši podli plan tajanstvenog neprijatelja. Naime, Stonožac (kako se predstavlja ovo vremešno „spadalo“) otkriva svom mladom prijatelju da je život koji poznaje, u međuvremenu, potajno zamenjen prividnim. To znači da su mu umesto roditelja podmetnuti njihovi balonski dvojnici, kakav je i dobar deo punoletne populacije. Opasnost preti svim bićima i delovima planete, ne upuste li se, udruženo, u borbu protiv izvora ove podle obmane, Kockograda.
Putem motiva zamenjenih roditelja, automatizovanih i spolja savršeno vernih replika nestalih ljudi, otvara se, kao prva u nizu, tema moderne otuđenosti i razjedinjenih porodica. Zagonetno mesto iz koga dolaze neshvatljive, opasne sile i u kome iščezavaju dobro poznate vrednosti, Kockograd, od početka nosi nedvosmisleni simbolički predznak. A taj početak je upravo munjevit, toliko da, skupa sa Zalanom, isprva ne razumemo šta nas je snašlo. Navikavajući se na postojanje paralelne stvarnosti, uočavamo odavno prisutne signale dehumanizacije, kao što je, na prvom mestu, činjenica da roditelji već duže vreme nisu na raspolaganju svom detetu, niti ono pridaje mnogo značaja njihovom odsustvu. Uostalom, nisu li mu lako podvaljeni veštački dvojnici?! Uspomene na, uveliko proređene, letnje odlaske na selo, pokrenuće alarm upozorenja. Da bi se povratio prirodni poredak, svi koraci se moraju - poništiti. Zato je potrebno da Zalan sa Stonošcem pođe u njegovu pokretnu kuću, izmeštenu izvan ustaljenih kategorija vremena i prostora. Tamo ga dočekuje namćorasti jarac koji govori - Boda, a put vodi kroz metež običnog sveta (železnička stanica je već poznato tranzitno mesto ili portal – prisetite se samo „Harija Potera“!) koji, u svojoj žurbi, ništa ne primećuje.
Parodiranjem zapleta bajke, opisan je početak junakovog „šegrtovanja“: mimo Zalanovih nada, starac ga uverava kako je izbor baš njega za pomoćnika izvršio krajnje nasumično. Primarni zadatak biće mu ribanje šerpi, ljuštenje luka i održavanje kuće čistom, uz obavezno prisutnu zabranu zavirivanja u određenu prostoriju. Dečakova reakcija na sopstvena izneverena očekivanja dočarana je sa mnogo humora, dok planira bekstvo:
Mogao bi da noćiva ispod mosta ili u kutiji od mašine za veš. A šta bi jeo? Mačke olučarke? Zalan se na trenutak zamisli kakvog li je ukusa mačka, kuvana ili pohovana, i pade mu na pamet jedan klošar od koga se onomad jako uplašio – mada je tražio samo malo sitniša, nije bilo groznije spodobe od njega. Ako budem jeo mačke i ja ću tako izgledati – pomislio je i za sva vremena odagnao uličarske ideje.
Mora ostati ovde. Ali, ni na kraj pameti mu nije bilo da oljušti taj bezvezni luk. (str. 20)
U početku razočaran, potpuno obuzet potrebom da spasi svoje roditelje i stoga iznerviran, u najmanju ruku neobičnim ponašanjem slučajnog mentora, postepeno primećuje mnoge pojedinosti koje mu, malo po malo, otkrivaju istinski značaj njihove buduće misije. Popravljanje jezera je jedna od Stonoščevih aktivnosti, usled koje im u vidokrug stižu vodeni trčuljci – iliti krompiri sa škrgama, nesnosna mala stvorenja što svuda unose nered, buku i uzbunu. Zalan će udomiti najmlađeg i najpitomijeg među njima, odbačenog Dobraca, uviđajući neizmernu moć brige i usvajajući lekcije iz milosrđa. Čuvajući, npr. prirodne od montera veštačkih oblaka, Stonožac održava svet oko nas u produženoj egzistenciji. Ništa manje nije zanimljiv ni onaj unutar njegove čudnovate kuće. Sa očekivanom radoznalošću, tumarajući zabranjenim hodnikom, gost otkriva umetničku radionicu i sobu izgubljenih igračaka, dok čitaocu postaje jasno da starac predstavlja figuru stvaraoca, konstruktora odgovornog za ostatke prirodnog okruženja.
Iznenada se odvojivši od privremenog utočišta, Zalan dospeva na nešto drugačiju stanicu, distopijski-futurističko mesto račvanja puteva mračnog mehanizma koji otima i menja ljude praznim ljušturama. Ovaj alternativni svet podseća i opominje, a nastanjuju ga jedino odrasli, robovi iz fabričkih postrojenja. Naselje je, samo po sebi, sivo, obeleženo uniformisanošću ljudi, koji se kreću tromo, bezvoljno, sa očigledno isisanom energijom - poput zombija. Sve to se čini zarad nedokučivih potreba Kockograda. Junak uviđa da je pronašao ozloglašeno mesto, ali i da se mora što pre vratiti Stonošcu, upozoriti ga i preduzeti odgovarajuće mere. Neočekivanu pomoć dobija od još jedne raspričane životinjice, pacova Hrska.
Roman se ubrzo razvija do prave betonske bajke, u kojoj obitavaju zmajevi, patuljci, sirene i vile, različita proterana, čudesna bića, u službi ili žrtve gospodara Kockograda. Poznat naprosto kao Broj Jedan, on živi u Kuli (građevini koja se ističe u moru jednoličnih kuća), odakle šalje svoje podanike da uništavaju postojeći, oronuli svet i umesto njega postavljaju novi, osavremenjen, ali obezdušen. Dečak se, kroz avanturu čiji je nosilac postao, kreće zahvaljujući saradnji, želji da izbavi roditelje, ali ponajviše strahu – jer, ipak je samo dete, a priča (naročito u početku) velika alegorija odrastanja kroz usvajanje ispravnih pogleda i smenu površnih, pogrešnih, od suštine ispražnjenih pojmova, onim pravim. Pisac se pritom služi komikom tamo gde je ona neophodna zarad ublažavanja grotesknog, mračnog karaktera vizije sveta.
Zalanovi roditelji, Ana i Balaž, ubrzo i sami postaju deo spasilačkog tima, bez problema prihvatajući zakonitosti fantastičnog sveta. On ne postoji uporedo sa našim (realnim), već mu je sastavni deo, baš kao što se Kockograd nalazi u nama samima, od trenutka kada odlučimo da zanemarimo zaista bitne stvari. Kockograd je svojevrsna materijalizacija impulsa pokoravanja, posustajanja pred diktatom industrijalizovanog, potrošačkog društva, gde načelo sticanja radi opstanka, a proizvodnje zarad oboje, uglavnom trijumfuje na račun gubitka ličnih sloboda. Ma kako nesavršen i porozan bio, stari svet je makar čuvao iskrenost i neophodnu prepoznatljivost, blizinu, održavanje zdravog odnosa prema bližnjima i prirodi. Usavršen, ali bezbojan, besmislen i bezdušan, pretvara se u – Kockograd (čije ime već sugeriše savršenu proporcionalnost, sterilnu preciznost).
Plastelin od zvezda, oživljavan nedostajanjem stvari čiji oblik pokušavamo da podražavamo, vezivni je materijal (fiktivnog) univerzuma kao konstrukcije. Svako prisećanje je spasonosno, što pokazuje i umetnuta priča u formi stripa. Lakatoš ga uspešno unosi u proznu strukturu, kao drugo i ravnopravno polje svog stvaralaštva. Ilustracije su sastavni deo radnje, vršeći funkciju komentara, pojašnjenja, podsetnika, a ponekad zamenjuju i čitav deo teksta. Primer je spomenuta priča kao uspomena, u čijem se evociranju krije rešenje trenutne poteškoće. Kritičari su već ukazivali na sličnosti i nesumnjiv uticaj Filipa Pulmana u stilsko-tematskom, a Tima Bartona na vizuelnom planu.
Važan je i podatak da se pisac školovao na Katoličkom univerzitetu, što je svakako uslovilo otvorenu religioznost (pod)teksta. Apokaliptični tonovi raspleta, Stonožac kao staro, već umorno svevideće božanstvo (figura Tvorca) i, nasuprot njemu, odmetnuti posinak, samouvereno željan kreiranja bolje verzije postojanja (čak daje sebi ime koje ukazuje na težnju za pionirskom, jedinstvenom, samotnom i samodovoljnom pozicijom), očigledni su pokazatelji ovakve vrste inspirisanosti. Značenje na drugom od nekoliko spoljnjih slojeva, takođe je transparentno – u neizbežnoj smeni generacija, Zalan ne sme biti onaj koji izneverava. Drastični primer izvitoperavanja, inicijalno ne nužno loših namera, daje mu se kroz protivničku figuru bludnog sina, iskombinovanu sa pobunjenim otpadnikom.
„Kockograd“ je priča koja objedinjuje elemente nekoliko klasičnih sižea iz tradicije bajki, Biblije, distopije i dečjeg avanturističkog romana. Svaka od centralnih figura poseduje dva nivoa tumačenja i razumevanja, pa je tako Stonožac istovremeno stari osobenjak/“ludi naučnik“ i božanstvo, Zalan je dečak-heroj (mada ne baš „odabrani“, sa čime se pisac poigrava kao izigranim, pa i ismejanim očekivanjem) i ujedno osoba u nevolji, dok Broj Jedan igra ulogu zlog genija koji se pobunio protiv svog mentora, ali i nesposlušni je sin, ubeđen kako mu pripada uloga graditelja bolje verzije poretka. Uostalom, sva prisutna bića i stvari takođe imaju dvojnike, ispunjene vakuumom umesto svešću i osećanjima, dok se, na najširem značenjskom planu, delo čita u dvostrukom ključu, zavisno od nivoa razumevanja samog čitaoca. Tako će odrasli i deca ceniti njegove različite aspekte, ali izvučena poruka biće manje-više istovetna.
Autorov stav je jasan, čak ne naročito brižljivo uvijen u fantastične slike, s obzirom da mu je cilj pokretanje (malih, međutim, ne samo njih) čitalaca na akciju – baš kao i glavnog protagoniste. Oni nipošto ne smeju zaboravljati, dopuštajući otuđenju, automatizmu, zanemarivanju ljudskosti i porodičnih veza, nemaru prema okruženju, da nadvladaju. U tom smislu, Lakatoševa proza je angažovana koliko i maštovita, pa povezuje davno postavljene uzorne zadatke književnosti – da pouči, ali i zabavi. Ona nam prirodno i vešto skreće pažnju na mnoge važne probleme, ne čineći to obavezno na svesnom nivou, ali uz odsustvo preterivanja sa bilo kojim aspektom. Mana knjige nalazi se u izvesnoj neubedljivosti raspleta, slabo povezanom sledu događaja (koji se nižu kako radnja odmiče) i načinu na koji se prelazi sa jednog na drugi deo zapleta. Završetak je zbog toga nešto „zbrzan“ i neuverljiv.
Proza darovitog i svestranog mađarskog pisca tematizuje, kako svevremene tako i veoma aktuelne teme socijalne, emocionalne, ekološke ugroženosti, kroz neobičnu alegorijsku sliku prikazujući poziciju i učešće božanskog principa u oblikovanju našeg sveta. Istaknuta je neophodnost angažovanja ljudskog faktora, koji nije skrajnut i pasivan, ali zato lako može postati meta zloupotrebe. Uništenje košmarnog, fabričkog, jednoobraznog sistema naselja povlači sa sobom određene posledice u vidu promene poretka čitavog okružujućeg univerzuma. Istovremeno, ukazuje se na kontinuitet i isceljujuću moć obnove. Za decu će, svakako, sama radnja: uzbudljiva, brza, „skokovita“ i prepuna čudnih, smešnih, simpatičnih i onih manje dopadljivih učesnika, biti dovoljan mamac. Za to vreme, njene dublje istine će podsvesno pohraniti u probuđenom umu. Zbog toga je i završetak kao blago odškrinut prolaz, jer, vezu sa maštarijama i veru u neobičnosti vredi čuvati kroz odraslo doba. Nikad se ne zna u kom nam trenutku može pripomoći, kao što je Zalanove roditelje spasilo, između ostalog, neizmenjeno oduševljeno reagovanje na ponovni pronalazak igračaka iz detinjstva. Tek udružene, snage iskustva i nevinosti mogu pružiti svrsishodan otpor – i pobediti.
