Karolina Prado je brazilska maturantkinja koja sprema prijemni za novinarstvo i želi da dobije Nobelovu nagradu za doprinos smanjenju društvenih nejednakosti u svojoj zemlji i celom svetu. Takođe i za spasavanje brazilskih prašuma, ugroženih bioloških vrsta i uopšte, čitave planete od globalnog zagrevanja i sveopšte propasti. Kao što kaže naziv Karolinin tajni dnevnik, ovaj roman prati razmišljanja i dileme glavne junakinje u formi svakodnevnih dnevničkih zapisa, što mu daje posebnu draž neposrednosti i životnosti.
Karolina gaji simpatije prema siromašnim slojevima stanovništva, iako je ćerka jedinica roditelja iz prilično dobrostojeće srednje klase. Tu se negde nalazi i uzrok mnogih dilema koje Karolina ima o svom mestu u društvu – dok mnogi nemaju šta da jedu ni gde da žive, ona živi sama u stanu koji su joj roditelji kupili i plaćaju joj ličnu kućnu pomoćnicu. I kako sad Karolina da diže svetsku revoluciju za pravednije društvo, a ovamo ima kućnu pomoćnicu? I ne samo to – ista ta kućna pomoćnica potpuno je nezainteresovana za tu njenu revoluciju, jer spokojno veruje da će siromašnima posle smrti pripasti Carstvo nebesko.
Karolina smatra da su njeni roditelji zaostali i konzervativni. Nervira je njihova komunikacija zbog onog što smatra konvencionalnim malograđanskim razmišljanjem, i zbog toga što smatra da je brak prevaziđena vrsta odnosa među ljudima. Karolina se loži na Rika, svog mladog profesora književnosti, smatrajući da treba da je primete stariji jer je zrelija od ostalih. Riko nema nikakav plan da se smuva s njom, ali je zato saleće njen bivši dečko Gigo. On svoj penis od milja zove Libido, zbog čega je Karolina svoju vaginu nazvala Libida.
Karolinu prilično zbunjuje to što se Libido i Libida tako lepo slažu: kako to da ona ne može da odoli nekome tako politički neosvešćenom kao što je Gigo? Kako to da neko toliko prostodušan i neintelektualan može da je dovede do orgazma i da kod nje izazove ljubomoru, to “prevaziđeno malograđansko osećanje”?
Seks je vrlo bitna stvar u Karolininom dnevniku. Kroz ceo roman ona traži svoj klitoris u ogledalu, pa ga nađe, pa uživa u tom epohalnom otkriću. Pored toga, Karolina otkrije i da seks nema baš uvek veze sa zaljubljenošću, ali isto tako i da osećaj sreće u životu ne zavisi uvek od toga da li je neko srećno zaljubljen. Zbog mnogo stvari Karolinin tajni dnevnik je zapravo vrlo feministički roman, hrabro pokrećući neke kontroverzne teme i pitanja na jedan prilično duhovit način. Posebno mnogo ima opservacija i razmišljanja na temu braka i drugih oblika veza i odnosa među ljudima različitog i istog pola.
Problem za razvijanje empatije prilikom čitanja može da predstavlja to što Karolina u dobrom delu romana deluje pomalo ćurkasto, da bi se tek pri kraju pokazalo da je zapravo prilično kreativna i talentovana – uspeva da upiše novinarstvo u konkurenciji 25:1. Sa druge strane, prilično je zanimljivo kako autorka romana Bebeti do Amaral Guržel kroz ceo roman svoju junakinju spušta na zemlju: Karolina koja stalno želi da bude okružena intelektualnom elitom zapravo se najbolje oseća u društvu Izabel i Volfganga, priprostog para koje ona zove “pčelice”; Karolina koja želi besklasno društvo i jednakost među ljudima sanjari o dekadentnom provodu u Parizu; Karolina koja smatra da je liberalnija od roditelja zapravo je često puna predrasuda o drugima i sklona trpanju ljudi u kalupe.
Autorka kroz ovaj roman u komičnoj formi dotiče i neke vrlo ozbiljne socijalne teme u Brazilu, zemlji u kojoj i dalje u zgradama postoje posebni liftovi za poslugu. Žudi, četrnaestogodišnja ćerka Karolinine služavke, zatrudni nakon što je siluje teča kome niko ništa ne može. Odmah nakon spontanog pobačaja, Žudi mora da nađe neki posao jer je “već dovoljno velika” da doprinese kućnom budžetu svoje siromašne porodice.
Posebna zanimljivost ovog romana je što nam pruža jednu nesvakidašnju razglednicu Kurićibe, dvomilionskog glavnog grada brazilske savezne države Parana, dajući nam usput dosta informacija o kulturnoj sceni i prirodnim bogatstvima ove ogromne južnoameričke zemlje.
