Znate onaj osećaj kada savršeno organizujete letnji raspust? I kada se planovi, naravno, pokvare? E taj osećaj je najbolje poznat našem junaku knjige, Tomu, koji je sve savršeno isplanirao, ali planovi baš nisu išli onako kako je zamislio. Danas imam priliku da Vam predstavim knjigu Filipe Pirs „Kad sat otkuca trinaest“ u izdanju Odiseja izdavačke kuće, koja najbolje predstavlja svet iz ugla jednog dečaka koji je jedva čekao letnji raspust. A šta se dešava kada sat otkuca trinaest? I kako to sat može da otkuca trinaest, saznajte.
Tom je stajao na pragu svoje kuće. Došlo mu je da zaplače od besa. Pogledom se opraštao od vrta i besneo što mora da napusti vrt i Pitera. Koliko su se samo njih dvojica radovali raspustu, kakve su planove već napravili!
Taman kada pomislite da sve ide po planu, uvek ide po sudbini. Ovog puta je Piter, Tomov brat dobio boginje, a Tom je morao što pre kod tetke i teče. Kakva nesreća! Najbolje organizovan letnji raspust postaje najgori letnji raspust u životu. Kada bi samo Piter mogao sa njim i kada bi Tom išao na neko drugo mesto, osim tamo kuda je krenuo, ali... Umesto kuće i divnog vrta, čekala ga je kuća u kojoj je živelo više porodica, kuća koja nije imala dvorište, a kamo li vrt. Jedino što je u mu je u toj velikoj, sivoj kući okupiralo pažnju bio je jedan prastari sat.
„Nemoj to da diraš, Tome“, rekla je tetka Gven, kad se okrenuo ka satu. Tišim glasom mu je rekla: „Taj prastari sat pripada gospođi Bartolomju koja živi na spratu iznad nas, a ona je posebno vezana za njega“. Tom nikad do tad nije zavirio u unutrašnjost stojećeg časovnika sa kućištem , pa je odlučio da će ga, kad ugrabi prvu priliku i ostane sam, malo razgledati.
Ali, nešto je bilo čudno u vezi sa tim satom. A još čudnije i teže je bilo navići se na časovnik koga svi čuju i koji je bio naročito glasan u vreme kada svi spavaju. Najglasniji bio onima kojima san „nije hteo na oči“.
„Zašto ne otkucaš jedan sat, kao svi normalni časovnici?“ Umesto odgovora usledilo je; pet! Šest! Čak i ovako iznerviran, Tom nije prestajao da broji; to mu je postala noćna navika. Sedam! Osam! Na kraju krajeva, jedino mu se taj sat i obraćao u noćnim satima. Devet! Deset! „Nastavljaš i dalje“, pomislio je Tom zevajući i, protiv svoje volje, diveći se satu. Još nije bilo gotovo: Jedanaest! Dvanaest! „Originalno, nema šta, da dva put otkucaš ponoć iste noći!“ - rugao se Tom pospano. Trinaest! – prolasio je časovnik, a zatim prestao da otkucava.
A šta se dešava kada sat otkuca trinaest? Da li siva kuća postaje drugačija? Koga Tom upoznaje, kada u toj kući ne živi ni jedno dete? Ili se makar odraslim osobama čini da ne živi ni jedno dete u kući? I najmisterioznije pitanje: Ko je gospođi Bartolomju? Ostavljam Vama da otkrijete u više nego uzbudljivom romanu Filipe Pirs.
P.S. Uzbudljiv, misteriozan, istraživački roman. Preporuka deci – da shvate da treba da tragaju, jer će samo tako spoznati sva čuda (ne)vidljivog sveta. Preporuka odraslim osobama, da shvate da svet koji im je znan i koji se čini otkrivenim krije mnoga čuda i misterije. Samo je pitanje koliko smo spremni da prihvatimo čudo. Možda sve „obične stvari“ oko nas i jesu čudo. Da li smo spremni da verujemo i sanjamo ista? I šta ako su snovi java? Budite spremni da sanjate na javi, jer knjige za decu otkrivaju svet za koji odrasle osobe misle da je isčezao (i/ili da nikada nije postojao).
