Prvi roman za odrasle norveške dečje književnice, scenaristkinje i istoričarke filma Maje Lunde predstavlja pokušaj da književnošću skrene pažnju na jedan od gorućih problema današnjice – izumiranje pčela. Uočivši koliki problem predstavlja CCD sindrom (Colony Collapse Disorder), odnosno proces izumiranja kolonija pčela, Maja Lunde je odlučila da o tome napiše roman kakav bi i sama volela da čita – ekološki i politički angažovan i informativan, ali i lepo književno oblikovan, prožet ne samo problemima sa kojima se čovečanstvo suočava na globalnom nivou, nego i intimnim, porodičnim razdorima i dramom običnog čoveka.
Istorija pčela je zamišljena kao prvi deo Klimatskog kvarteta, odnosno, tetralogije o različitim aspektima klimatskih promena i uništavanja prirodnih dobara i mogućim posledicama. Prema autorkinim rečima, tetralogija se sastoji od zasebnih romana koji, ako se sastave kao delovi slagalice, pružaju kompletnu sliku. Za sada su u Norveškoj objavljena tri dela: Istorija pčela, Plavetnilo (Blå) i Konj Prževalskog (Przewalskis hest); iščekujući objavljivanje druge knjige na srpskom jeziku, najavljeno za oktobar, donosimo vam recenziju Istorije pčela.
Roman se sastoji od tri vremenski i prostorno odvojene priče koje spaja ljubav prema pčelama i životna usmerenost na njih. Prva je priča engleskog biologa Vilijama, koji pokušava da osmisli funkcionalnu košnicu koja omogućava proučavanje pčela i lako sakupljanje meda; smeštena je u 1852. godinu. Druga je priča o našem savremeniku, američkom pčelaru Džordžu, koji se suočava sa sinom koji ne želi da nastavi porodičnu tradiciju pčelarstva i, povrh toga, CCD sindromom koji je desetkovao i njegove košnice. Treća priča je smeštena u budućnost, 2098. godinu, i prati Kineskinju Tao, koja radi na ručnom oprašivanju voćaka posle izumiranja pčela. Tao je u potrazi za svojim sinčićem koji je nestao pod misterioznim okolnostima nakon incidenta u vladinom voćnjaku.
Svaka priča se bazira na veoma potentnom dramskom naboju: između Vilijama, njegovog sina Edmunda, koji se radije odaje alkoholu nego istraživačkoj strasti, i ženske, naizgled prizemne i praktično orijentisane strane porodice; između Džordža, njegove žene koja želi da digne ruke od porodične farme i njihovog sina Toma, koji želi karijeru pisca daleko od ruralnog Ohaja; između Tao i njenog muža, koji drugačije pristupaju budućnosti svog sina Vei-Vena. Konflikti su tako zamišljeni da njihov rasplet, kao u antičkoj drami, nije moguć bez kapituliranja jedne strane; o kompromisu nema govora. Zapleti počivaju na sukobljenim interesima i karakterima, i to obezbeđuje čvrstu potku romanu. Iako nam je svaka priča data sa tačke gledišta glavnog junaka, ne možemo uvek sa njim da se složimo, štaviše, autorka nas poziva da kritikujemo njegove stavove i postupke i da pokušamo da, ako ne opravdamo, bar razumemo postupke sporednih likova. Na ovako razvijenoj podlozi, koja čitaoca uvlači u roman i angažuje na emotivnom nivou, autorka iznosi svoju ekološku agendu. To ovaj roman čini ne samo veoma upečatljivim i bliskim širokom krugu čitalaca, nego mu obezbeđuje da moćno deluje svojom eksplicitnom porukom. Budući da se interesuje za svakog lika u romanu, čitalac može da doživi značaj pčelarstva, njegove korene i nesigurnu budućnost, kao i opasnost koju CCD sindrom predstavlja ne samo u svetu romana, nego i u svetu izvan knjige. Shvatajući da je srž dobre priče upravo emotivni i psihološki konflikt između njenih likova, autorka je ovo delo izdigla daleko od okvira informativnog pamfleta i zastrašujuće prognoze; Lundeova je uspela da napiše vrhunski roman.
Kao što svako književno delo koje se bavi budućnošću govori, pre svega, o strahovima današnjice, tako i Istorija pčela dotiče brojne aktuelne teme. Osim što primarno govori o izumiranju pčela i kolapsa ekosistema, globalne gladi, nestašica i njihovih implikacija, roman tretira i mnoga uobičajena mesta fikcije koja se bavi potencijalnom budućnošću: gubitkom individualne autonomije, kontrole nad svojim telom, vremenom i odnosima sa bliskim osobama, devalvacijom ljudskog života, kolapsom tehnologije i propašću demokratski uređenih društava. Propast demokratije je naročito interesantna tema kojom se autorka samo implicitno bavi, budući da je odabrala da svoju budućnost smesti u totalitarnu Kinu, koja ima apsolutnu kontrolu nad svetom nakon propasti Amerike i (zapadne) Evrope. Pošto je, u svetu dela, Kina pokazala veću sposobnost da se snađe u kriznoj situaciji, a totalitarni sistem se pokazao uspešnijim u sakupljanju krhotina sveta i uspostavljanjem kakve-takve ljudske svakodnevice, a povrh toga, uspeo da zauzme dominantnu poziciju na globalnoj sceni, roman otkriva ne samo strah da ćemo mi propasti, nego da će oni preživeti. Možemo, dakle, da pretpostavimo da se u kulturi i demokratiji zapadnog tipa Kina smatra ne samo ideološkim neprijateljem, neko i daleko kompetentnijim takmacem na svim poljima upravo u sadašnjem trenutku. Odabir Kine za pozornicu priče o budućnosti nije samo umetnički izbor, postupak kojim se budućnost izmešta i geografski i dodatno oneobičava, zato što su svi ostali aspekti života u svetu posle pčela prilično realistični i odgovaraju ključu spekulativne fikcije, utemeljene na mogućnostima i prilikama savremenog doba. Na primer, pad digitalnih mreža, nestašica goriva i neefikasnost antibiotika u budućnosti su neki činioci krize koje delo predviđa koji su i danas potpuno zamislivi i utemeljeni na realnosti. Zato i strepnja da će Kina preživeti sve udarce, a mi nećemo, deluje kao opravdan strah koji se bazira na trenutnoj zapadnoj stvarnosti.
U romanu nema reči o manama zapadne demokratije, iako, implicitno, moraju postojati – jedini uzrok kolapsa naše civilizacije, u svetu dela, jeste propast ekosistema i glad. Autorka se u ovoj knjizi ne bavi procesom propadanja Evrope i Amerike, što je takođe interesantno – možemo da se pitamo da li je autorki teško da zamisli kako će se zapadni svet raspasti ili transformisati, ili je prosto želela da sačuva nekakav tračak dostojanstva – implicirajući da smo mi, ipak, humanije društvo koje ne bi dozvolilo sebi da padne u ralje totalitarizma.
Još jedan politički momenat romana jeste ukazivanje na položaj i funkciju žene u društvu. Naime, biolog Vilijam je toliko zaslepljen željom da sin alkoholičar produži njegov intelektualni rad, da uopšte ne obraća pažnju na sposobnu i vrednu ćerku Šarlot. Ispostaviće se, međutim, da će Šarlot, iz senke, doći do revolucionarnog izuma. Američki pčelar Džordž je toliko okupiran potrebom da odgovori sina od studiranja jezika da potpuno zapostavlja svoju ženu Emu i njenu ulogu na porodičnoj farmi. Pošto su te dve žene u zapećku u delovima romana koji se čitaju kao prošlost i sadašnjost, autorka je odabrala da protagonista priče u budućnosti bude žena, proaktivna Tao. Taj izbor možemo shvatiti kao autorkinu poruku da budućnost pripada ženama, koje su ranije mnoge svoje sposobnosti podređivale ambicijama muškaraca i bivale ograničene na brigu o domaćinstvu i deci. Superiornost žene se ogleda i u jednom detalju na kraju Vilijamove priče, kad ga pobeđuje bolest i kad u frustraciji kida nekakav žuti tapet u sobi (str. 325), ali ostaje u njemu zarobljen i fizički i mentalno – što možemo shvatiti kao aluziju na delo Šarlot Perkins Gilman, čija junakinja, doduše plativši veliku cenu, prevazilazi date okvire.
Takođe, rukovodilac partije i čitave Kine u budućnosti je žena, što možemo shvatiti i kao ublažavanje zastražujuće slike totalitarnog sveta – jer jedna tekovina zapadne demokratije i liberalizma ipak opstaje – i kao prenošenje brige za domaćinstvo i potomstvo na jedan viši nivo, na nivo države i celog sveta, čemu svedoči replika generalne sekretarke „Imam i ja decu“ (str. 374). Humanizacija čitavog sistema, u kom nije bilo mesta za emocije i kojim se do tada upravljalo raciom (što je i dovelo do propasti sveta), bazira se, dakle, na tradicionalno ženskoj ulozi i tipično ženskom načinu upravljanja poverenim dobrom. To na neki način izvrće ustaljene strukture upravljanja društvima i rekontekstualizuje tipično žensku društvenu ulogu. Ženski način upravljanja, mada autorka ističe brojne propuste i izdaje neke buduće države, predstavlja osnovu za optimizam i nadu u budućnost, što je autorkin način da poruči da se današnji načini upravljanja zemljom i prirodnim resursima pod hitno moraju promeniti.
Umesto zaključka, mogli bismo da vam damo nekoliko razloga zašto ovu knjigu treba čitati baš u ovom momentu, usred pandemije, obaveze samoizolacije i globalne krize. Prvi razlog je očigledan: knjiga skreće pažnju na značaj pčela kao oprašivača i ulogu koju u tome imaju pčelari. Nemogućnost pčelara da se bave košnicama i vođenjem pčela na ispašu, usled, između ostalog, zabrane kretanja licima starijim od 65 godina, može imati katastrofalne posledice po ekosisteme, poljoprivredu i prehrambenu industriju. Zatim, u priči u budućnosti, postoji scena u bolnici gde je pokazano kako u momentima krize država zapostavlja stare i bolesne, zanemarujući vrednost ljudskog života i izdajući čitavu ideju zdravstvenog sistema. Takva scena je donedavno bila nezamisliva u našem svetu, međutim, danas moramo da se borimo protiv takvih poteza. Još jedan razlog je potreba da se suočimo sa slabostima i nemoći države koja se zaklela da štiti svoje građane – ako autorka u vreme pisanja knjige nije imala predstavu kako bi svet kakav poznajemo mogao da poklekne, u sadašnjem trenutku je imamo. Budući da možemo da uočavamo mane društvenog i državnog uređenja u realnom vremenu, čitanje jednog mogućeg scenarija nam može dati neke dragocene uvide.
Piše: Sanja Stefanjesko
