Drago mi je da se u poslednjih nekoliko godina dosta priča o klimatskim promenama i ohrabruje korišćenje prirodnih i održivih materijala. Ako uporedimo svet u kom danas živimo sa onim pre 20 godina, primetićemo da smo učinili dosta toga lošeg za jedinu planetu koju imamo. Upravo ovo osvešćanje se proširilo i u umetničke krugove, i jedan primer toga jeste i Klimatski kvartet, odnosno četiri romana norveške autorke Maje Lunde. Sva četiri romana pripadaju novom žanru književnosti, zvanom cli-fi (climate-changing fiction, koji se u svojoj biti bavi klimatskim promenama). Prvi u ovom serijalu jeste roman Istorija pčela koji nam služi kao šamar za sve ono što činimo dok pčele, insekti koje uzimamo zdravo za gotovo, nestaju. Drugi deo ovog kvarteta, Plavetnilo, koje će se uskoro naći i u srpskim knjižarama pod znakom izdavačke kuće Odiseja, bavi se vodom i time koliko je voda zapravo bitna za nas. Treći i četvrti roman su još uvek u pripremi, i verujem da ćemo više informacija o njima dobiti uskoro. Međutim, hajde da se vratimo na pčele i vidimo šta je to Maja Lunde pokušala da uradi ovim romanom.

Istorija pčela je roman koji ima tri narativa, različita i po mestu i po godini zbivanja. Međutim, svaki od njih se bavi pčelama, ali na tri potpuno različita načina. Prvi narativ prepričava Vilijam koji živi u jednom malom mestu u Engleskoj u 19. veku. Vilijan je jedan letargičan biolog koji trenutno nema želje ni za čim. Nekada je bio asistent naučnika, ali je napustio taj život kako bi se brinuo o svojoj velikoj porodici. Ali kada mu finansijska kriza kucne na vrata, Vilijam se neće vratiti nauci, već će upasti u totalnu depresiju. Iz te depresije će mu indirektno pomoći porodica, odnosno njegov sin Edmund, koji će ga ohrabriti da ponovo pokrene svoja naučna istraživanja, i usmeri se na pčele. Vilijam će pokušati da osmisli potpuno novu, revolucionarnu košnicu za ove insekte koja ne samo da će omogućiti da se bolje prouče pčele, već će učiniti i da se med skuplja brže i lakše. S druge strane, tu je priča amerikanca Džordža, smetena u 2007. godinu. Džordž, ipak, ima drugi problem. On je farmer i uzgajivač pčela, ali kada mu njegov sin bude rekao da nema nameru da nastavi porodični biznis i da želi da se posveti karijeri pisca, Džordž će shvatiti da nema nikome da prenese svoj porodični biznis. U tom trenutku, on se takođe susreće sa potpuno novim problemom koji do sada nije video – pčele mu iz košnica nestaju i on nema pojma zašto. Kao treći narator, kineskinja Tao živi u Sičuanu, u Kini, pred kraj XXI veka. Pčela na svetu više nema, te je njen posao da ručno oprašuje cveće (profesija koja i danas postoji u delovima Kine gde pčela nema). Tao će sa svojim suprugom i svojim sinom jednog dana otići na eksurziju, gde će se sin naprasno onesvestiti, i nikome neće biti jasno zbog čega.

Ovo su ukratko tri zapleta ovog romana, i kao što je evidentno, svaki se bavi pčelama i načinima na koji su one nama bitne. Kroz Vilijamov narativ, Maja Lunde nam daje mali uvid u to kako je svet živeo sa pčelama pre 150 godina, kada se nije ni sanjalo o tome da bi jednog dana mogle nestati. Vilijam je tu kao glas starog naroda, koji pokušava da iskoristi ove insekte da bi od sveta napravio bolje mesto. Džordžov narativ ima potpuno drugačiji motiv – Maja Lunde želi da nas upozna sa velikim problemom koji preti, zvani CCD (Colony Collapse Disorder) a koji označava misteriozni nestanak čitavih kolonija pčela. Iako deluje kao puka naučna fantastika, CCD je fenomen koji je prisutan već nekih petnaestak godina. Ali treći narativ, narativ od Tao, je taj koji je možda i najbitniji u celom romanu. Ovaj narativ nam služi kao uvid u ono što nas možda čeka u budućnosti. Svet u kom Tao živi je potpuno mračan i vrlo apokaliptičan – pčela nema, a samim tim nema ni dovoljno hrane za životinje koje se hrane oprašenim biljakama. S obzirom da sve u prirodi ima domino efekat, logično je onda da nema dovoljno hrane ni za ljude, jer nema životinja kojima bi se hranili. Školstvo je takođe potpuno promenjeno – deca se školuju do neke osme godine, kada polako bivaju prebačeni na fizički rad ručnog oprašivanja cveća.

Potpuno je bespotrebno pričati o bitnosti ovog dela. Sva tri dela zajedno nam daju sliku bitnosti pčela, i onoga što mi činimo kako bi njima otežali život na Zemlji. Narativ od Tao služi kao šamar koji nam Maja Lunde udara, i polako postajemo svesni da problematika oko pčela možda i nije toliko nebitna koliko smo mislili. Iako ih i dan danas imamo oko sebe, posebno na našim prostorima, Lunde pokušava da nam otvori oči i pokaže kojom brzinom ih gubimo i koje sve posledice to može da ima. Deo romana koji je smešten u budućnost možda jeste puka fikcija autorke, ali jedan vrlo realan scenarijo koji, nadam se, nećemo dočekati. Sama tematika romana i jeste najbitniji razlog zbog kog bi svi trebalo da ga uzmu i pročitaju. U samo 150 godina razlike između prvog i poslednjeg narativa, svašta se desilo, a s obzirom na to da se svet menja neverovatnom brzinom, pitanje je kada će se treći narativ i obistiniti i šta je ono što možemo da očekujemo i narednih 20 ili 30 godina (sudeći po Maji, to će biti tzv Kolaps, odnosno trenutak u kom će sve pčele na svetu nestati).

Ali s književne strane, roman Maje Lunde ima nekoliko mana iako je u celosti jedno interesantno štivo. Napisan je pitko i zanimljivo je čitati sva tri narativa, iako je narativ od Tao taj koji zanima većinu čitaoca. Rečenice su joj jednostavne, na momente su delovi romana i dijalozi između likova potpuno nebitni za priču, ali oprostićemo joj isključivo zbog bitnosti tematike zbog koje, na kraju krajeva, i čitamo ovaj roman. Takođe, čitalac će imati dosta pitanja, kako o samim pčelama tako i o pitanjima šta je tačno dovelo do opakog Kolapsa, ali sve u svemu ovo je jako fino štivo za pročitati kroz nekoliko dana, posebno ako vas klimatske promene i ekologija zanimaju. Čak i da vas ne zanima, zanimljivo je to što je Maja Lunde uradila i kako je zamislila našu budućnost. Ali iako takav, daleko od toga da je ovo loš roman. Ne, naprotiv, ovo je jedan solidan roman koji nosi jednu izuzetno bitnu poruku i kao temu ima nešto o čemu bi svi mi trebalo da znamo mnogo više nego što znamo.

Kako i sama Maja Lunde kaže u romanu – pojedinačno nismo važni. I zaista nismo; kako bi spasili Zemlju od ovog problema, moramo se držati zajedno i delati pre nego što bude kasno. Možda je roman Istorija pčela baš ono što nam je bilo potrebno kako bi to shvatili na vreme. I zbog toga, hvala i Maji Lunde i izdavačkoj kući Odiseja koja je omogućila da i mi u Srbiji saznamo malo više o ovoj problematici i priključimo se borbi za spas pčela.