Pčele: sićušna, često neprimetna, a tako važna bića. Mnoštvo afirmativnih poređenja skovali smo inspirisani njima, pa se kaže da je neko vredan ili pametan kao pčelica, tu je i poznata crtana junakinja - vesela Maja. Čak i ubod im opraštamo pre nego osi ili stršljenu, jer su dobroćudnije, bliže, sve pohvalno…ali, koliko smo (kolektivno) svesni da su pčele zapravo i - životvorne? Ajnštajn je svojevremeno zaključio da će, nestanu li pčele sa lica Zemlje, čovečanstvu preostati svega četiri godine postojanja. Ukoliko bi neko samo pomislio da je genije možda preterivao, setimo se kako Albertu nije manjkalo smisla za humor, ali, u ovom slučaju očigledno nije imao za cilj da se našali.
Uzbuna u vezi sa budućnošću naše planete odavno je podignuta i tinja, ali, kako se čini, nedovoljno u prvom planu, previše kratko zadržavana u fokusu, nikad onoliko bučna koliko je nephodno. Kao da, uprkos dokazima koji nam se iz godine u godinu sve bliže i drastičnije ukazuju, nikako ne shvatamo sasvim ozbiljno mogućnost da bi nas priroda (kojom smo oduvek okruženi pa je, shodno tome, uzimamo poprilično zdravo za gotovo i bez mere eksploatišemo) jednoga dana mogla nemilosrdno odbaciti. Poslednjih meseci su svet iznova uzdrmale polemike, posredstvom oglašavanja devojčice Grete Tunberg, aktivistkinje iz Švedske čiji su govori isprovocirali Donalda Trampa. Nažalost, upitno je koliko će i sa kakvim odjekom aktuelnost teme potrajati ovoga puta, međutim, jedno je sigurno: svi smo ugroženi i ne postoji izgovor za ignorisanje činjenica. Ovim se očigledno rukovodila norveška književnica Maja Lunde, kada je započela svoj Klimatski kvartet. Prva knjiga, „Istorija pčela“ (Odiseja, 2019; orig. „Bienes histories“, 2015), oduševila je, ali i ozbiljno potresla veliki deo publike.
Vilijam, Engleska, 1852. godina: Nekada perspektivni asistent naučnika, zbog izdržavanja velike porodice (supruga Tilda i osmoro dece, od kojih su sedam kćerke) napustio je mladalačke snove i prešao u trgovačke vode. Suočivši se sa činjenicom duge stagnacije, pada u depresiju i finansijsku krizu. Može ga izbaviti samo povratak najvećoj ljubavi, istraživanjima.
Ram je bio u pravu; zaboravio sam strast i pustio da me progutaju trivijalnosti. Nije bilo poleta u mom radu. (66)
Džordž, Sjedinjene Američke Države (Ohajo), 2007. godina: Bavi se uzgajanjem pčela i vođenjem porodične farme, u koju je do sada mnogo uložio, ali planira nove poduhvate. Kada mu sin jedinac, student Tom, prilikom posete na raspustu bude saopštio da je u međuvremenu postao vegetarijanac i razmišlja o upisivanju doktorata iz književnosti (odnosno, daljoj karijeri pisca), velike nade o proširenju porodičnog posla padaju u vodu. Supruga Ema nema ništa protiv da prodaju imanje i presele se na Floridu, ali Džordž nije spreman da se rastane od svojih snova.
Tao, Kina, 2098. godina: Radnica na ručnom oprašivanju drveća, jedinom mogućem otkako su, pola veka ranije, pčele izumrle. Svet u kome živi, preostao iza tzv. Kolapsa, pruža surovu sliku nemaštine, mukotrpne borbe za prirodne resurse, posledica neumerene (zlo)upotrebe ubrzanog tehnološkog napretka i nemara prema životnoj sredini. U novom poretku, školovanje dece traje do osme godine, nakon čega bivaju upućena na praktičan, fizički, kao navodno jedini „svrhovit“ rad. Iz ličnog iskustva znajući koliko je važno izdvojiti se sticanjem obrazovanja, Tao - majka trogodišnjeg dečaka, uplašena je svešću da će za tren oka doći red na njenog Vei-Vena da se uključi u surovi sistem. Zbog toga odlučuje da učini sve kako bi preinačila većinsko pravilo, pa počinje da ono malo vremena na kraju svakog radnog dana, uporno, posvećuje podučavanju deteta kod kuće, iako suprug Kuan ne deli u potpunosti njeno stanovište.
Stidela sam se svog znanja, jer me je činilo drugačijom. Nekoliko učitelja pokušalo je da objasni mojim roditeljima da sam nadareno dete, da imam talenta, ali oni su im se stidljivo osmehivali prilikom tih razgovora, više su voleli da čuju normalne stvari, da li imam prijatelje, da li sam dobra u trčanju, penjanju, vezu. U svim tim oblastima nisam imala uspeha. Ali moja sramota postepeno se gubila u gladi za znanjem. Udubljivala sam se u jezik, naučila da za svaku reč ili osećanje ne postoji samo jedna reč ili opis, već mnogo. (31)
Ali, znanje me je, pre svega, činilo bogatijom. Bogatijom od druge dece. Nisam bila lepa, ni fizički spremna, ni vešta s rukama, ni snažna. Nisam mogla da se uzdignem ni u jednoj drugoj oblasti. U ogledalu je u mene zurila nezgrapna devojčica. Imala je malo presitne oči, malo prevelik nos. Njeno obično lice nije govorilo ništa o onome što je nosila - o nečemu zlatnom, što je baš svaki dan činilo vrednim življenja. I što je moglo da bude put izbavljenja. (33)
Međutim, roditelji Tao nisu imali novca i nisu hteli da štede za nastavak njenog školovanja:
Ja sam morala da se prilagodim, smatrali su, ja sam morala da se smirim, prestanem da „sanjam glupave snove“. Ali nisam mogla. Jer to sam bila ja. I uvek ću biti. (33)
Tačka preokreta za sve tri glavne ličnosti javiće se veoma brzo: pod uticajem sina (Edmunda) i jedne stare knjige, Vilijam se pokreće, došavši na ideju o načinu poboljšanja uslova za gajenje pčela. Tao i Kuan koriste Dan odmora za izlet u obližnju šumu, gde Vei-Venu čudna nezgoda ugrožava život. Nakon prijema u bolnicu, dete netragom nestaje, oko zasada je preko noći postavljena stroga straža, pa Tao uzima celokupnu ušteđevinu i sama kreće u Peking, ne bi li pronašla i vratila sina. Pred misterijom masovnih „selidbi“, tačnije, nestajanja pčela iz košnica, Džordž uviđa kako će morati da prihvati promene u dotadašnjoj organizaciji proizvodnje - možda baš uvođenjem „pokretnih pčelinjaka“ (po uzoru na školskog druga, a danas glavnog poslovnog rivala).
„Istorija pčela“, ponegde označena kao ekološki triptih, pripada novom Cli-Fi („climate changing fiction“ iliti klimatska fikcija) podžanru, kome je kumovao novinar Den Blum. U svojoj osnovi, tako orijentisana literatura ima nameru da romanesknim putem skrene pažnju na ozbiljne probleme i, često služeči se uznemirujućim vizijama mogućih posledica, alarmira čovečanstvo na preduzimanje poslednjih mera kako se najgori scenario ne bi ostvario u realnosti. Ispod naslova dodata je odrednica roman, čini se za svaki slučaj, kako ne bismo pomislili da je reč o još jednom, suvoparnom teorijskom delu koje se obraća pretežno ljudima iz struke. Pa, ipak, nakon čitanja ove, na trenutke zaista zastrašujuće verovatne proze, velike su šanse da ćete svojevoljno posegnuti za dodatnim, naučnim izvorima. Sasvim sigurno će vas uznemiriti ishodi na koje Maja Lunde skreće pažnju.
Pa ipak, delo „Istorija pčela“ prvenstveno se bavi ljudima i njihovim shvatanjima: vaspitanja, obrazovanja, ljubavi, roditeljstva, budućnosti. U središtu pažnje su pojedinačne borbe da se međusobni odnosi održe, ako ne uvek i unaprede, da se sopstveno JA učini boljim, na čast i ponos bližnjih. Priču o nestajanju pčela postepeno natkriljuje ona o roditeljima i deci, supružnicima, predanosti profesiji, menjanju životnih pravaca i planova prema novim okolnostima, o borbi i, na kraju krajeva, neuništivoj nadi. Izuzetno pitko i zanimljivo ispripovedana, knjiga ukršta i prepliće tri vremenska plana približena putem isto toliko pripovednih glasova, koji se i pored ogromnih rastojanja povezuju jasnim i stabilnim kontinuitetom brige: za pčele i svoju decu.
Već iz prvih poglavlja uočićemo ono što je zajedničko: sve troje junaka su (brižni) roditelji, često neiskorišćenih ličnih potencijala, sa velikim planovima i neostvarenim snovima. Svi imaju po jednog sina u kome su sabrane njihove nade i izvorišta motivacije. Gubitak tog obožavanog muškog deteta, fizički ili kroz psihološko i duhovno udaljavanje, pokreće požrtvovane akcije, osvetljavajući pritom i supružničke odnose. Centralni problem porodičnih veza simbolički je spojen sa pčelom kao bićem zajednice, u kojoj (žena) matica oko sebe okuplja čitav rod. Pitanje pola je nesumnjivo važno, budući da Šarlot, Vilijamova posebno radoznala i bistra kći, veoma brzo pokazuje kako mu je istinska uzdanica i (pre svega duhom i intelektom) naslednica.
Sledeća važna tema je odnos prema znanju, kao večito najvećoj moći:
Bez znanja smo ništa. Bez znanja smo životinje. (32)
Tim pre, ubitačna je težina neuspeha:
Iza svakog velikog pronalazača uvek stoji tuce pokunjenih tipova koji su malčice zakasnili. I Sevidž je bio među njima. Pa porodica nije stekla ni bogatstvo ni slavu. (343)
Simboliku pčela, dopunjenu svime što se na bilo koji način sa njima može asocijativno povezati, pronalazimo gotovo na svakom koraku, počev od motiva žute i zlatne boje, preko mita o Kupidonu i Veneri, idioma birds and bees, pa do epizode sa medvedom koju Džordž naročito izdvaja iz sećanja, pokušavajući da se ponovo približi otuđenom sinu. Razočarani Vilijam u jednom trenutku o sebi zaključuje:
Baš kao trut, žrtvovao sam život zarad razmnožavanja. (121)
Kontinuitet među protagonistima uspostavlja se preko knjige „Slepi pčelar“ (ovaj naslov, zapravo, dele staro izdanje čiji je autor Fransoa Iber i moderna studija novinara Tomasa Sevidža), nacrta standardne košnice Vilijama Sevidža i dokumentarnog filma o CCD-u (Colony Collapse Disorder), što je skraćenica za apokaliptični Kolaps, koji kreće iz Amerike. Do kraja romana, postaće jasno i kakve još, direktne spojnice, postoje između troje ljudi.
Da se povezanost ni jednog trenutka ne prekine, poslužio je i pripovedni stil. Iako ih dele ogromna prostranstva i epohe, naracija se tako vešto, prirodno prilagođava opisivanom periodu, pa ne stižemo ni da uočimo prelaze. Nakon Vilijamove priče koju odlikuje pomalo dikensovska atmosfera, obraća nam se Džordž - junak savremene fabule, dok prateći Tao prolazimo kroz mračnu distopiju. Majstorski izvedeno, smenjivanje poglavlja iz jedne u drugu, pa treću perspektivu čini da, tek što radnja postane zaista napeta, dođe do prelaska u njen naredni tok, koji ćemo bez problema slediti (obožavaoci Dž.R.R. Martina sigurno će sa odobravanjem prihvatiti ovakvo rešenje!).
Spomenuti postapokaliptički diskurs namenjen je predstavljanju Pekinga s kraja 21. veka. Sumorna je to, prilično jeziva, slika budućnosti u kojoj se stanovništvo masovno iseljava iz pustih, mrtvih gradova, glad i kriza su uobičajena pojava za preostale, a parovi su primorani da godinama štede novac u nadi da će dobiti odobrenje da imaju još jedno dete: novac koji je Tao, bez razmišljanja, uložila u krajne neizvesno spasavanje svog jedinca.
U ono vreme proizvodnja informacija bila je tako ogromna da više niko nije imao nikakav pregled. Reči u nizovima dugačkim kao Mlečni put. Prostranstva mapa, slika, ilustracija, velika kao površina Sunca. Vreme vezano za film, vreme srazmerno milionima ljudskih života. A tehnologija je sve učinila pristupačnim. Pristupačnost je bila mantra tog doba. Ljudi su neprekidno bili ulogovani u sve te izvore informacija na sve naprednijim komunikacionim aparatima.
Ali Kolaps je pogodio i digitalne mreže. Za tri godine potpuno su pale. Ljudima su preostale samo knjige, oštećeni DVD-evi, izlizane trake, izgrebani kompakt diskovi sa zastarelim softverom i prastara, posustala mreža fiksnih telefona. (31)
Na takvim osnovama, hrabri pojedinci (usudiću se čak da kažem - uzbunjivači) poput Tao moraju barem pokušati da krenu ispočetka. Jer, uprkos svemu što se izmenilo ili potpuno izgubilo, odolevaju tri konstante: rad, porodica i zajednica. Zahvaljujući tome, mogu se izdvojiti kao vrednosti koje simbolizuju pčele, a kojima se, kao spasonosnim, priklanjaju glavni junaci.
