Maja Lunde (1975) je norveška književnica i scenaristkinja. Studirala je najpre književnost i psihologiju, ali se opredelila za medije i komunikacije i specijalizovala za film i istoriju filma. Radila je na nekoliko pozicija u oblasti kulture a onda se potpuno posvetila pisanju – najpre scenarija za televiziju i filmove a onda i knjiga za decu. Svetsku slavu je, međutim, stekla prvim romanom za odrasle ,,Istorija pčela” (2015) prvoj knjizi u takozvanom ,,Klimatskom kvartetu”, tetralogiji koju je zamislila kao niz romana o gorućim ekološkim temama.
,,Istorija pčela”, kao što naslov sugeriše, kao okosnicu priče ima problem mogućeg izumiranja pčela kao vrste. Roman je podeljen u tri narativa. Prvi govori o Vilijamu, engleskom biologu iz 19. veka koji je u teškoj depresiji jer je protraćio svoj život i talenat. Drugi je smešten u savremeno doba i prati Džordža, pčelara iz Amerike koji pokušava da opstane u svetu brzih promena. Treći je smešten u blisku budućnost, 2098. godinu u Kini i prati Tao, ženu koja radi kao oprašivačica cvetova nakon što su pčele odavno nestale.
Iako važan motiv koji spaja ove tri priče, pčele nisu jedino što im je zajedničko. ,,Istorija pčela” je zapravo priča o porodičnim odnosima, pre svega o odnosima roditelja prema deci. Sva tri junaka imaju sinove koji imaju važnu ulogu u priči i suštinski određuju život svojih roditelja. Vilijam će se podići iz postelje za koje ga vezala depresija kada mu sin u sobi ostavi knjigu; Džordž želi samo da uspostavi normalan odnos sa sinom koji ne želi da nasledi očev posao; a Tao će prevrnuti pola Kine kako bi saznala šta se dogodilo s njenim jedincem.
Pčele su, u tom smislu, izvesna metafora koju Maja Lunde vešto koristi. Poznato da je da pčele žive u kolonijama i da mogu poslužiti kao paradigma savršene zajednice. Njihovo funkcionisanje zavisi od zajedništva i požrtvovanosti, one bez svog roja ne mogu da opstanu. Pčele su posebno važne u životima likova, ali ne samo kroz posao kojim se oni bave, već predstavljaju važan deo odnosa roditelja i dece (shvatićete na koji način kada pročitate roman). Time Maja Lunde samo naglašava ono što je opšte poznato, iako se shvata zdravo za gotovo – koliko su pčele važne za čitavo čovečanstvo.
Kroz tri dirljive porodične priče autorka vešto informiše čitaoca o značaju pčela za ekosistem, izbegavajući pritom da ga optereti i zamori naučnim činjenicama. Kroz Vilijamovu priču ona upoznaje čitaoca sa razvojem moderne košnice i odnosu prema pčelama u prošlosti. Na početku su ljudi skupljali med u prirodi, ali uskoro su shvatili da je praktičnije držati ih bliže sebi, poput domaćih životinja. Prve košnice su imale mnogo mana i škodile su pčelama: ,,Da bi se sakupio med, pčelama se, dakle, morao oduzeti osnov života.”
Džordžova priča seli nas vek i po kasnije, kada je Vilijamova vizija košnice već uveliko u upotrebi i kada se javlja mnogo veći problem od praktičnosti skupljanja meda. Pčele nestaju. ,,Svaki put ista priča. Zdrave košnice u jednom trenutku, dovoljno larvi, hrane, sve savršeno. A onda, kroz nekoliko dana, nekoliko sati, košnica ostane skoro prazna. Pčela nema, napustile su larve, ostavile sve. I više se nisu vraćale”. Ta misteriozna nestajanja ubrzo dobijaju ime: CCD (Colony Collapse Disorder).
Još jedan vremenski skok i upoznajemo Tao, oprašivačicu cveća u Kini. Pčele više ne postoje i ljudi su ti koji moraju da nadoknade sve ono što je njihovim nestankom izgubljeno.
,,Mala plastična posuda bila je puna praškastog zlata, precizno izmerenog i razdeljenog na početku radnog dana, svako je dobijao istu količinu. Lakim pokretima pokušavala sam da iz posude prenosim na drveće toliko male količine praha da se nisu ni videle. Svaki cvet morao se oprašiti četkicom od perja kokošaka posebno uzgajanih za tu svrhu. Nikakva pera od veštačkih vlakana nisu bila ni blizu toliko efikasna. Testovi su rađeni iznova i iznova, jer imali smo mnogo vremena – u mom distriktu tradicija oprašivanja je duža od stotinu godina. Pčele su ovde nestale već osamdesetih godina prošlog veka, davno pre Kolapsa, pesticidi su ih pobili. Nekoliko godina kasnije, kada se pesticidi više nisu koristili, pčele su se vratile ali je ručno oprašivanje već počelo. Postizao se bolji rezultat, iako je to zahtevalo neverovatno mnogo ljudi, mnogo ruku. A onda, kada se desio Kolaps, moj distrikt je imao prednost. Isplatilo nam se što smo najviše zagađivali. Bili smo vodeća zemlja u zagađivanju, pa smo zato postali vodeća zemlja u ručnom oprašivanju. Paradoks nas je spasao.”
Kada njen sin jednog dana na izletu odjednom izgubi svest i bude prevezen u bolnicu gde će ga lekari držati u karantinu i neće dozvoliti nikome da ga vidi, čak ni da sazna šta mu se dogodilo, Tao će ostaviti sve iza sebe i krenuti da ga nađe. Potraga za sinom će je dovesti do potrage za razlozima nestanka pčela tokom koje će čitalac, zajedno sa junakinjom, saznati koji su bili glavni uzroci izumiranja ove dragocene vrste i kako su se oni mogli sprečiti.
Zanimljivo je da Maja Lunde za budućnost bira scenario u kojem rešavanje problema nestanka pčela izgleda dosta primitivno, ako se u obzir uzme činjenica da se na američkim institutima uveliko radi na produkciji dronova koji bi mogli da zamene pčele. U tom smislu budućnost u Kini deluje kao priča iz ne toliko davne prošlosti, ali ako se malo informišete o ovom problem, brzo ćete saznati da ljudi u Kini zaista, već danas, ručno oprašuju cveće. Važno je, prema tome, naglasiti da ovaj aspekt priče ne može da se definiše kao naučna fantastika, pre kao spekulativna književnost, iako zapravo ne odudara preterano od stvarnosti u kojoj živimo, samo što o njoj nismo dovoljno informisani.
,,Istorija pčela” je izuzetno važna knjiga. Ona govori o temi koja jednako važna za svakog čoveka na planeti. To nije samo priča o izumiranju pčela, već i tragediji pojedinca i čitavog čovečanstva, o ljudskim ambicijama, hibrisu i posledicama koje su neminovne ukoliko se kao vrsta ne opametimo i odreknemo sebičnosti kojom vekovimo uništavamo planetu, jedini dom koji imamo. Maja Lunde je uspela da, jednostavim, nenametljivim stilom stvori izuzetno atmosferičan roman koji, osim što čitaocu pruža pregršt važnih informacija, na njega deluje i emotivno. Na kraju ove mračne sage autorka ipak dozvoljava jedan slabašan zrak sunca i tako šalje poruku da i dalje nije kasno da se nešto promeni. Autorka nas, poput poput tri Dikensova duha iz ,,Božićne priče”, vodi kroz prošlost, sadašnjost i budućnost i poručuje da sami kujemo lance koje nosimo tokom života. A možda nam je baš tako nešto potrebno kako bismo malo razmislili, zabrinuli se, a onda možda i pokušali nešto da uradimo po tom pitanju.
Izvor: Stsh's Book Corner
