Džeklin Vilson (1945) je engleska spisateljica za decu i mlade. Njeno stvaralaštvo je prepoznatljivo jer obrađuje kontroverzne teme kao što su razvod, usvajanje dece i mnoge druge. Napisala je preko devedeset romana, od kojih su mnogi nagrađivani i ekranizovani. Godine 2014. nominovana je u Velikoj Britanij za međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen.
Romani Džeklin Vilson predstavljaju realistične portrete savremenih porodica u okviru kojih se deca suočavaju sa problemima kao što su smrt ljubimca, razvod roditelja, zlostavljanje, život beskućnika, smrt i tuga zbog preminule drugarice, homoseksualnost… Na taj način, Džeklin Vilson urušava utopijske modele pisanja knjiga za decu ogoljavajući detinjstvo i našu savremenost. Ono što je takođe specifično za stvaralaštvo Džeklin Vilson jeste da su u njenim knjigama glavne junakinje devojčice i žene, što predstavlja veliki iskorak ne samo u književnosti za decu, već i u književnosti za odrasle. Žene su te koje zauzimaju vodeće pozicije u njenim delima i bore se protiv svih problema na koje nailaze. Ova spisateljica na mnogo načina pravi otklon od ustaljene književne tradicije u kojoj su dečaci uvek prvi i jedini akteri svih avantura, a devojčice neme posmatračice ili pak pomagačice.
Jedan od najpoznatijih romana Džeklin Vilson je Ilustrovana mama koji je nagrađen Gardijanovom nagradom za dečiju književnost, dok je 1999. proglašen dečijom knjigom godine. Takođe je prema istoimenom romanu 2003. snimljen film Ilustrovana mama.
U romanu Ilustrovana mama tematizuje se lik samohrane majke Nevene, koja boluje od manične depresije, ima problem sa alkoholom i živi od socijalne pomoći sa svoje dve maloletne ćerke Zvezdom i Delfinom. Nevena u mnogo čemu odudara od patrijarhalnog ideala savršene majke, prevashodno po svom izgledu, ponašanju i načinu ophođenja prema svojim ćerkama.
Vilson predstavlja majku koja je na određen način disfunkcionalan roditelj zbog toga što je osoba sa bipolarnim poremećajem. Ali, njena bolest koju neminovno prati disfunkcionalnost u okviru porodice, nije ni na koji način osuđena od strane implicitne pripovedačice. Autorka nam prikazuje život dve devojčice u mnogo drugačijim okolnostima od onih o kojim smo navikli da čitamo, te na taj način otvara mogućnost dijaloga za ovako važnu temu i nudi moguća rešenja.
Iako su Delfina i Zvezda pogođene njenom bolešću koja direktno utiče na kvalitet njihovog života, iako Zvezda reaguje burno na Nevenino ponašanje i izražava veliko nezadovoljstvo, dok se Delfina povlači u sebe, njih tri se na kraju romana udružuju kako bi zajedno uspele da se izbore sa problemima: „Obe smo imale očeve i oni će možda biti tu negde za nas, a možda i neće – ali ćemo uvek imati našu mamu Nevenu. Nije važno da li je luda ili loša. Ona pripada nama i mi pripadamo njoj. Nas tri. Nevena i Zvezda i Delfina.“
U njihovom odnosu ne postoji uloga majke kao prekog autoriteta, već su sve tri ravnopravne učesnice u porodičnom životu. Zvezda i Delfina su vrlo odgovorne devojčice i ostvaruju velike uspehe u školi. Iako žive u potpunom siromaštvu i često odudaraju od druge dece, one se bore da se istaknu znanjem, što znači da Vilson na prvo mesto stavlja obrazovanje kao jednu vrstu budućeg izlaza iz začaranog kruga siromaštva. Ali i dalje ostaje otvoreno pitanje na koji način mogu da se oslobode psihičkog pritiska i trauma koji su doživele živeći u disfunkcionalnom, porodičnom okruženju.
Ono što je od izrazitog značaja u ovoj knjizi jeste kritika sistema koji marginalizuje i zataškava, u ovom slučaju roditelja koji pati od duševnog oboljenja, kao i posledice koje ono za sobom ostavlja. Iako Nevena prima socijalnu pomoć minimalnog iznosa, ona je kategorizovana kao žena niže klase koja je smeštena u najsiromašnijem kvartu Londona, a njena bolest se ne tretira na pravi način kao ni traume koje podnosi njena porodica. Sistemska rešenja se odnose na rešavanje posledice, a ne uzroka, što se vidi na primeru vršenja pritiska na Nevenu – socijalni radnici prete joj hospitalizacijom i oduzimanjem dece. Ona je isključena iz društva i trajno obeležena. Društvo u kom živi nema sluha za ovu vrstu bolesti, komšije diskrimišu Nevenu, dok Delfinu deca psihički maltretiraju u školi.
Zato smatram da je Ilustrovana mama važno delo dečije književnosti koje je na nekoliko nivoa angažovano, na mikro i makro planu. Otvara dijalog koji bi trebalo da utiče na nas kao pojedince, na nas kao društvo i na same nosioce sistema koji imaju moć da taj isti sistem menjaju. Različitosti koje postoje između nas bi morale biti prihvaćene, a mnogobrojni problemi sa kojima se suočavamo bi morali biti rešeni, ali ovog puta sistematski, polazeći od uzroka. Međutim, i sam govor o ovakvim temama je značajan samim tim što autorka može da predstavi svom čitaocu unutrašnji svet porodice koja je marginalizovana jer je majka obolela. Poruka je i više nego jasna: solidarnost, empatija, podrška!
Piše: Nevena Šaulić
Izvor: www.bookvica.net
