„Pusti, ima i gore“; „Ne prenemaži se, uvek može gore“; „A zamisli tek kako je meni/njemu/nekome tamo… Budi srećan samo kad nije gore!“ Ovo su neki od uobičajenih načina (grubljeg) pružanja utehe. Postali smo netrpeljivi prema očajanju, bilo našem sopstvenom ili tuđem. Upoređivanje deluje kao najsigurnija prečica da iz bilo kog razloga demoralisanoj osobi pokažete kako vas zapravo nije briga. Sve dok nas i same ne zadesi nešto sličnog intenziteta bola. Tada se situacija menja, više bi voleli da niko ništa ne govori, ne komentariše, niti daje savete koji to u stvari nisu.
Zato što ponekad slučaj sam „odradi“ taj posao na mnogo bolji i uspešniji način.
Jonas Ebeneser je Islanđanin koga usled teškog razočaranja počinje da zaokuplja ideja o samoubistvu, gotovo u jednakoj meri koliko je njegova dementna majka opsednuta ratovima. Istražujući o načinima suicida slavnih, najpre po uzoru na Hemingveja pozajmljuje lovačku pušku od komšije i, uprkos pretežnoj distanciranosti, možda najbližeg prijatelja Svanura. Međutim, malo razmislivši, iz obzira prema ćerki – za koju je saznao da zapravo biološki nije njegova, a usled čega i dospeva u stanje opšteg besmisla – odlučuje da sve okonča na nekom drugom mestu. Preko interneta će bukirati smeštaj u priobalnom hotelu usred donedavno teškim građanskim ratom zahvaćenog područja, za koje sve ukazuje da se nalazi negde na Balkanu (iako u samom tekstu ne postoji direktna potvrda za to). Junak tako kreće na svoje, kako veruje, poslednje putovanje, koje bi trebalo da reši sve njegove probleme.
Ruinirani hotel prikladno nazvan „Tišina“ nalazi se u gradu duhova, gde obližnja minska polja, posleratni višak žena, a naročito emotivno i fizički osakaćeni preostali meštani, postepeno čine da se Jonas oseti posramljeno zbog odluke i pronađe novu svrhu u – popravljanju. Jer, po profesiji je ipak upravo to, majstor. Hotel vode brat i sestra predstavljeni jednostavno kao Maja i Fifi; osim njih, trenutno su tu još samo njen sin Adam i dvoje turista, od kojih je jedna nekadašnja regionalna filmska zvezda. Tragovi prošlosti na svakom koraku, simbolizovani prizorima sa starih razglednica, potragom za izgubljenim delovima sada skrivenog zidnog mozaika i opaskama taksiste koji je ranije vozio Džegera (ili Bouvija, ni sam nije siguran), svedoče o tome da je mesto pre rata bilo popularno letovalište. Danas, naprotiv, čitava teritorija predstavlja veliki ožiljak, ranu koja se uporno i na najmanji dodir iznova otvara.
Opravdavajući ime hotela, ujedno i naslov, priča je izrazito introspektivna, sa malo razgovora, ne samo usled jezičke barijere. Reči su očigledno nemoćne da u potpunosti izraze traume sa kojima žive Jonasovi novi poznanici. S druge strane, komunikacijski zastoj karakteriše i njegovu postojbinu: nelagoda koju nosimo toliko je teška da se pokušaji verbalizovanja mogu pokazati čak i nekako degutantnim. Tišina je, zaista, često najbolje rešenje i ne znači prekid ili nedostatak razumevanja. O svemu što je bilo govori se krajnje bojažljivo, a na retke posetioce gleda sa podozrenjem. „Hotel Tišina“ je tužna ruševina koja živi još samo na slikama, baš kao i čitavo naselje, pa ipak se tako, bukvalno i metaforički, osakaćen svet uporno kreće dalje. U novoj sredini, Jonasu ne može da ne bude neprijatno kada uporedi svoj egzistencijalni „kukavičluk“ sa životinjskom istrajnošću ljudi da opstanu, uprkos svemu.
Sadržaj junakovog skromnog prtljaga govori o novonastaloj potrebi da rekonstruiše i sebe, povratkom na čitanje starih dnevnika. U njima je kao adolescent beležio seksualna iskustva, svrstavajući žene u vidu običnih inicijala, sve do ishitrenog i nedavno okončanog braka sa Gudrun. Ovaj poraz zadugo predstavlja presek u njegovom dotadašnjem životu, pa Jonas sve do praga sredovečnosti neće zapisivati opažanja i osećanja, kao da mu je tek ponovna, sada suštinska usamljenost, otvorila vrata potisnutog.
U prošlosti je koren onoga što jesmo, a od čega se neretko moralo odustati. Glavni lik nije običan majstor, već čovek koji je u mladosti imao sklonost ka poeziji i filozofiji (otuda je svako poglavlje premreženo citatima, među kojima se ističu Ničeovi), ali se posle očeve smrti odrekao snova i preuzeo porodični posao. Zbog dovučenih svezaka, Maja ga smatra piscem, a on sam u hotelu ponovo počinje da čita, zahvaljujući delu magacinskih zaliha koji otkriva kao nekakvo zakopano blago – radi se o kutiji zaboravljene višejezične literature.
Ako su pisani i vizuelni tragovi deo „alata“ za obnavljanje duhovnog bića, nije zanemarljiv ni onaj drugi, neodvojiv, telesni aspekt. Od samog početka se, uključujući dvodelnu kompoziciju romana, kao važan motiv ističu ožiljci. Potresen i potpuno zaokupljen pitanjem očinstva, Jonas na grudima tetovira ljiljan, simbol srednjeg imena svoje ćerke. Ono je, uostalom, razlikovni faktor s obzirom na nipošto zanemarljivu činjenicu da sve tri najbitnije žene u junakovom životu nose isto (prvo) ime: Gudrun. Telo je važno i zbog teme dodira, odnosno duge uskraćenosti od fizičkog kontakta: iako oseća naklonost prema Maji, zbog njenih godina svesno razvija incestuozni otpor i radije se okreće glumici, bezimenoj baš kao što su to zauvek ostale devojke iz Jonasovih beležnica.
Dan za danom, otklanjanje jednog kvara za drugim, Jonas postaje ne samo koristan, već neophodan (u) hotelu, ali i samoj varoši. Njegova zanatska veština, korak po korak unosi red u razoreno okruženje, doduše, ne bez negodovanja pojedinih lokalaca, sumnjičavosti ili veoma brutalnih reakcija. Svejedno, svaka popravljena slavina i zakrpljena pukotina istovremeno ga za jedan korak udaljavaju od ideje o oduzimanju sopstvenog života. U ovom romanu ne dolazi do uobičajenog nadmetanja iliti neprimerenog licitiranja bolom, spomenutog na početku teksta, a kome su ljudi generalno skloni. Nije presudno čija je patnja jača – tako da će Jonas naučiti da i sam gleda isključivo ka preživljavanju, tražeći i pronalazeći deo još nepomračenog svoda, ugao slike koji nije zaprljan lošim iskustvima.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro
