Sigurno ima istine u određenim zaključcima koje ponekad baš svi, od taksiste do komšinice vaše babe, potežu želeći da se igraju psihologa i daju savete koje im niko nije tražio. Te mikroanalize naravi toliko su se „primile” u kolektivnoj svesti, da ih papagajsko ponavljanje bez promišljanja i dovođenje u domen pop kulture zaista svodi na obične fraze, što ne znači da ipak nije, negde duboko ispod površnosti, ostalo njihovog smisla. Takve su, primera radi, poslovične opaske „Gledaj majku, biraj ćerku” ili ona o crvenom alarmu koji predstavlja odnos muškarca prema ženskim članovima porodice, pre svega majci, mada je simptomatična i figura sestre. Od čuvene replike Sonje Savić: „Nikola, nisam ti ja majka!” do Džej Lo i kvazifeminističke himne „Ain’t your mama”, razvio se čitav mit o vrsti od koje treba bežati glavom bez obzira. To su mamini sinovi. Latentni edipovci. Večita deca, nesposobni i nezreli tipovi.

Ali, međuljudski odnosi su toliko kompleksni i mnogostrani, a naše porodične istorije neosporno važne za formiranje ličnosti u koju odrastamo – bilo to preslikavanjem (negativnih) obrazaca ili okretanjem drastično različitom životnom stilu – da svaka slična priča sadrži više perspektiva, slojeva i, jasno je, posledica. Šta uloge koje prihvatamo ili na njih pristajemo u takvim (stereotipnim) odnosima govore o nama?

Nema sumnje da se, baš kao i čitalac, sve ovo zapitala Juhana Frid, a od prvih pasusa i glavna junakinja njenog romana. Naslov i pripovedanje vešto najavljuju zabunu koja se na psihološkom, a ne samo najočiglednijem početnom, semantičkom nivou, do kraja zadržava i od nejasnoće prerasta u suštinsku dilemu. Ko je zapravo „Haraldova mama”? Jesu li dve najprisutnije žene u životu pravnika zavisnog od lekova za smirenje luke spasa ili takođe problematični slučajevi? Da li porivom izbavljanja drugoga bežimo od suočavanja sa vlastitom zakopanošću u probleme? Ono što prema nagoveštaju sa korica može zazvučati kao komična čiklit priča o (s početka spomenutom) tipičnom ratu između svekrve i (buduće? moguće?) snahe za dušu dezorijentisanog muškarca, brzo se pokazuje kao mračna psihološka drama toksičnih veza.

Dotični centar zapleta, Harald, naratorki od prvog susreta liči na zlatnog retrivera i ta asocijacija sve vreme ostaje dominantan oblik poređenja koji bira da koristi opisujući partnera. Skandinavski plav, malo nezgrapan, kad želi umiljat, zarobljava junakinjinu pažnju u čudnom spoju iritirajućeg i zaštitničkog osećanja. Dok nevoljno i beskrajno razvučeno sprema doktorsku tezu, ona pristaje da se zbog njegovog posla zajedno presele u Malme, mada sam grad doživljava kao ubitačno monoton. Tu se, kako Haraldovi slučajevi katapultiraju anksioznost i kancelarijski pritisak do granica zdravstvene ugroženosti, devojka pretvara u starateljku i ličnu medicinsku sestru, ali ništa je ne uznemirava koliko protivrečno, sve nužnije prisustvo majke spasiteljke. I radnja, zapravo, počinje na aerodromu, gde se dve žene susreću kako bi dočekale dragocenog „mužjaka” (retrivera) sa ture odvikavanja. Usled nepovoljnih vremenskih prilika sletanje kasni, što omogućava nizanje epizoda reminiscencije i pojašnjavanja situacije kakvu smo zatekli.

Tema napetosti na relaciji roditelj – dete prisutna je i u paralelnoj priči o Haraldovom visokostresnom predmetu. Klijentova majka, naime, igra važnu ulogu u postepenom psihičkom slamanju kako dotičnog, tako i (posredno) njegovog tima advokata. S druge strane, naratorka potiče iz drugačije sredine, od razvedenih roditelja, pa joj nešto najbliže majci zapravo predstavlja tetka, dežurni savetodavac. Važno je i područje oporavka, koje za Haralda pored klinike jeste Ostrvo, zavičajni svet ušuškan pod majčinom kontrolom. Junakinja naslućuje da je sve zapravo naknadno sklopljena slika idile, na koju silom pokušavaju da je uklope. Žele li Harald i ona iste stvari, počev od mesta stanovanja, do shvatanja profesije, ciljeva u karijeri?

Pored namerne pripovedne zabune oko funkcije sagovornica na početku radnje, među prvim stavkama dijaloga nalazi se konstatacija o promeni izgleda (novoj frizuri) glavne junakinje. Sem tog površinskog, ali prvog koraka u pravcu bekstva iz uveliko nepodnošljive situacije, ona često razmišlja o potpuno drugom identitetu, simulaciji nestanka i započinjanju slobodnog života bilo gde drugde. Noseći se s Haraldovom zavisnošću, potom i odsustvom zbog lečenja, počinje da razvija sopstvenu tabletomaniju. S druge strane, u čestom isticanju činjenice da su obe žene visoke, primetan je takmičarski duh pomešan sa suptitutivnim težnjama. Generacijski sukob upadljivo je dotaknut i kroz levičarsku, bumersku preduzimljivost majke čija autoritativna, zaštitnička senka postepeno obuzima naratorku, putem naglašeno protivrečnih osećanja koja joj budi (bes, zavist, ali i nemoć, potrebu za zaštitom).

"Mi nismo bile samo svekrva i snaha; bile smo individue, čije su se čežnje i stavovi, i mržnja, i ideje, pružali izvan konstelacije u kojoj smo se slučajno našle. Užasavalo me je to da postoji nešto u našim stvarnim ličnostima što izaziva prava osećanja kod one druge: to je previše intimno. Nisam želela da imamo dodirne tačke koje bi bile bliže stvarnosti od nesrećne kombinacije faktora koja nas je spojila. Sad vidimo zamračeno, kao u ogledalu – i htela sam da bude baš tako."

Pasus po pasus, u nekom trenutku shvatamo da imamo posla sa nepouzdanim pripovedačem. I sa ređanjem potisnutih trauma, istorije psihoza, suicida, alkoholizma kao razlozima otuđenja (od) svojih i ponavljanju gotovo identičnog modela sa Haraldom. Međutim, još je važnija potvrda sve vreme implicirane i do neraspoznavanja prisutne jednakosti, poput dvojništva ili refleksije između majke i partnerke: potvrda kako često u drugima mrzimo odraze nas samih. Manični junakinjin tok svesti uporno blokira svaku mogućnost suočavanja sa sličnostima, a način na koji u mislima imenuje „suparnicu” dolazi čak i do izraza Haraldova kurva. Nije to jedini primer čudne odbojnosti prema drugim, retkim ženama u njegovom okruženju. Koleginica Amanda, socijalna radnica, predmet je stalne netrpeljivosti i sumnjičenja da mu je – diler. Koliko je poznato, u junakinjinom životu nema bližih prijatelja, može se reći da nešto najsličnije drugarici vidi u izvesnoj Aliji, komšinici iz stana prekoputa, čiji prozori gledaju direktno na njene (tipično voajerska pozicija otuđujućih velegradskih priča pojedinaca).

Tek na samom kraju saznajemo ime naratorke: Klaudija. Nešto ranije, postaje jasno da obe žene, majka i partnerka, isključivo onu drugu krive za Haraldov ozbiljan problem. Strepnja pred njegovim povratkom sa rehabilitacije ujedno je motivisana pitanjem izbora: za koju će se odlučiti, retriver, ali i čitalac?

Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs