Dolaze i vraćaju se s lastama,
sunčani i nasmijani dani…
… A sa njima, eto i mene. Nije da nisam čitala i piskarala. Jesam, stvarno. Samo nekako mi nije baš delovalo kao da bih mogla to napisano i da objavim. Čekala sam da mi se vrati inspiracija, a onda me je prosvetlila Biljana Srbljanović, koja je, govoreći o spisateljskoj blokadi, između ostalog rekla i ovo: ne postoji inspiracija, postoji koncentracija. Mudro, vrlo mudro. I eto, reših da poslušam (svoju drugaricu) Biksi, batalim čekanje pravog trenutka, zasučem rukave i krenem. Krajnji rezultat je ovaj tekstić o romanu Godina zeca, finskog autora Artoa Pasiline.
Kao što neki od vas znaju, ovo nije prvi put da se susrećem sa Pasilinom i njegovim pogledom na svet. Prvi njegov roman koji sam pročitala bila je priča o Nezaboravnom kolektivnom samoubistvu i, što bi rekli mladi, kliknuli smo na prvu. Nakon tog teksta, mnogi od vas su mi, što u komentarima, što u porukama na Instagramu, preporučili i Godinu zeca, inače Pasilinin najveći književni uspeh. Zahvaljujući dobrim ljudima iz izdavačke kuće Odiseja, dobila sam priliku da pročitam i ovaj roman i sad vam predstavljam svoje utiske.
Godina zeca počinje odlukom novinara Vatanena da se pobrine za zeca koga su, vraćajući se za Helsinki, udarili kolima. Vatanenov saputnik i kolega, fotograf, ne deli njegovu želju da potraži mučenog zeca i nastavlja put, a naš junak pronalazi životinjicu i donosi odluku da ga zadrži i, još bitnije, da se ne vrati starom načinu života. Novoizabrani način života nema neki određeni cilj, osim da ga udalji od svega što je izazivalo nezadovoljstvo u njegovom životu. Vatanen i zec, praktično, postaju skitnice, a njihova lutanja obeležiće apsurdne situacije koje Pasilina majstorski konstruiše, kao i susreti sa čitavom galerijom urnebesnih likova. Generalno gledano, ovo jeste roman koji govori o čovekovom begu u prirodu, samo što nije reč o nekom idiličnom prostoru u kojem bi naš junak mogao da kontemplira o životu i postane jedno sa prirodom. Kao i u romanu Nezaboravno kolektivno samoubistvo, Pasilini su sve te situacije i svi ti sporedni junaci potrebni da bi kroz svoju priču iskritikovao određene slojeve društva u kome živi, određeni koncept života, religijski ili politički diskurs. Apsolutno je sjajno kako u potpunosti obesmišljava ulogu policije i pravosudnog sistema, a ni vojska ne prolazi bolje. No, u samoj srži oba romana jeste čovek, a u ovom slučaju i životinja.
Pasilina voli svoje glavne junake, to je jasna stvar, ali ih ne idealizuje. Več u prvoj rečenici saznajemo da je Vataten potišten, a zatim saznajemo da je njegovo nezadovoljstvo dublje i da je prouzrokovano činjenciom da je u braku sa ženom koju ne voli i sa kojom nema nikakvih zajedničkih tačaka, da radi posao koji mu više ne predstavlja zadovoljstvo jer je nedeljnik u kome je zaposlen postao površan i usmeren ka zaradi. Suštinski, Vatanen nije iznad svega toga, on nije nikakav moralni svetionik. On je običan čovek koji se jednog jutra probudio i shvatio da je upao u životnu kolotečinu. Činjenica da ga je fotograf ostavio na putu sa ranjenim zecom u trenutku je postala rešenje za njegov problem i Vatanen je odlučio da pokuša. Na kraju, šta zapravo ima da izgubi?
Na svojim lutanjima, Vatanen pomaže ljudima u mestima u kojima se nađe, popravlja kuće, seče šume i slično. Njegove odluke su samo njegove, ne mora da razmišlja o drugima kada ih donosi i to je već jedan oblik slobode koji mu u gradu nije bio dostupan. Njegova briga o zecu jeste jedina odgovornost koju ima, a zekonja nije problematičan, nema bojazni da će pobeći. Opasnost jesu ljudi koje sreću pa je tako nekoliko puta morao fizički da interveniše, i bogme, nekoliko puta sam se opasno zabrinula da će sledeći obrok biti zečetina.
Radnja je dinamična, epizode se smenjuju jedna za drugom, gotovo gradacijski dok ne kulminiraju u svom apsurdu i optužbama za špijunažu od strane Sovjeta a onda i u 22 tačke optužnice koje su ga sačekale kod kuće. Sveznajući narator nas vešto vodi kroz svaku od njih svojim svedenim tonom, oslobođenim bespotrebnih informacija i kada sam došla do epiloga, malo sam se ražalostila jer sam htela bar još jednu avanturicu, sada kada im je tim dobio novog člana. No, kada su se utisci slegli, jasno mi je postalo zašto se završilo baš tamo gde se završilo. Ne mogu više od toga da vam odam jer bih pokvarila iznenađence, mada ne znam baš ni da li je iznenađence jer… Ok, prestaću. Pročitajte!
Ono što je meni bilo najzanimljivije jeste kako su se moji utisci menjali dok sam čitala, dok sam pisala beleške i dok sam formirala, ovoj tekst. U prvoj fazi, dok sam čitala, glasno sam se smejala, pa sam bila u panici šta će se desiti sa zecom, glasno sam osuđivala neke postupke junaka i tako u krug. Onda je usledila faza beleški i svaka izdvojena situacija svodila se na pitanje: zašto? Zašto baš zec a ne mladunče vuka? Zašto se ne razvede ako mu je brak loš? Zašto ljudi vole teorije zavere? Zašto je nekome bitno da zna da pliva i zašto bi neko pratio medveda preko cele države? Jasnog odgovora nema. Postoje smernice koje publiku vuku u različitim pravcima razumevanja tuđih postupaka, a sve se zapravo svode na naše lično iskustvo i ono čuveno ma, da sam ja na njegovom mestu… Meni je, recimo, jako zanimljivo što sam sve odgovore usmerila ka pojmu otuđenosti. Ideja o otuđenosti čoveka u modernom društvu uspela je da odgovori na većinu mojih pitanja, pa i na ono teorijama zavere. Međuljudski odnosi u ovom romanu jedan su od razloga zbog kojih se Vatanen odlučuje na ovaj radikalan potez, a njihov uzrok zapravo leži u nemogućnosti ostvarivanja kvalitetne komunikacije. Ironično, dok se udaljava od svega toga, i sve više vremena provodi sa životinjom, Vatanen sve lakše i brže stupa u komunikaciju sa ljudima koje sreće na putu. Zec i briga o njemu mu u tome pomažu jer su uglavnom spona između junaka i drugih. Ljudi sa kojima može da ostvari kvalitetnu komunikaciju su ili marginalizovani na neki način ili ne pripadaju svetu iz kojeg je pobegao. Kada se delić tog sveta susretne sa jednostavnom životnom filozofijom čoveka koji se okrenuo prirodi, dolazi do nepoverenje i konfliktnih situacija. Vatanenov način razmišljanja odavno je raskrstio sa urbanom zajednicom, a kada se iz nje i fizički udaljio, lakše mu je bilo da prepozna one sa kojima može da se ostvari komunikacija koja neće doprineti daljem otuđenju. Njegov odlazak u prirodu je zapravo vraćanje pojednostavljenju stvari i ide pod ruku sa idejom o modernom čoveku kome je potrebno da se skloni od svega i svih. A opet, postavlja se pitanje koliko daleko čovek u svojoj slobodi može da ide i da li je Vatanen zapravo uspeo da pobegne tekovinama modernog života, s obzirom da su strukture tog načina života sveprisutne.
I na kraju, znam šta ćete pomisliti: Lu je napisao nešto slično, zašto bismo pored Doplera čitali i Zeca? Pre svega, da biste videli gde je Lu pronašao svoju ideju. Druga stvar je u tome što Pasilina i Lu pišu sa dve različite vremenske distance, što svakako utiče koncept, junake i filozofiju kojoj se priklanjaju. Recimo, ta mizantropska crta koja je prisutna kod Luovog junaka, ovde ne postoji i samim tim, kompletna pozicija junaka spram drugih je drugačija. Humor kod Pasiline je hermetičniji, uslovljen ličnim preferencama dok je u Dopleru prisutniji i pristupačniji. Osim toga, razlika u pripovednoj strategiji stvoriće potpuno drugačiji utisak: Luov pripovedač u prvom licu uspeva brže i bolje da se poveže sa publikom, ali kod Pasiline ta veza i nije toliko bitna pa otuda i odabir sveznajućeg pripovedača. Njegov junak nije tu da bismo ga mi voleli ili mrzeli. Za Pasilinu, junak je tu da preko njega iznese svoje poglede na svet i finsko društvo, ali i da publici poruči da je život previše kratak da biste se svako jutro budili nezadovoljni. Nađite svog zeca i počnite život iz početka.
