Tačno četiri decenije pošto je prvi put objavljen, a u koje su stale dve ekranizacije, mnogo prestižnih nagrada (između ostalih, UNESCO-vo priznanje kojim se svrstava među značajna dela svetske književne baštine), još više oduševljenih čitalaca, uz kultni status koji su mu obezbedili, roman „Godina zeca“, nosilac svih tih laskavih darova publike i kritike, našao se pred ljubiteljima knjige sa ovih prostora, zahvaljujući prevodu iz 2015. u izdanju Odiseje. Pobrojani sadržaj „prtljaga“ koji nosi, budi znatiželju i poštovanje „na slepo“, ali isto tako sa sobom „vuče“ ozbiljnu odgovornost prilikom susreta sa najpoznatijim delom omiljenog finskog autora, Artoa Pasiline. Našem čitalaštvu verovatno poznat i zahvaljujući crnohumornom „Nezaboravnom kolektivnom samoubistvu“, ni ovoga puta neće razočarati tragače za finom „studijom“ čovekove naravi, izvedenom kroz opise nesvakidašnjih zbivanja i istančanu satiru. Iznova je POKRET u samoj osnovi, što protagonisti omogućuje da kroz različite situacije, sredine i poznanstva formira, preispituje i (re)definiše viđenja sveta i samoga sebe, u pokušaju dosezanja slobode.

A junak sa kojim putujemo zove se Karlo Vatanen i novinar je, upravo zagazio u krizu srednjih godina, pa shodno tome ciničan, razočaran, sumoran, „isceđen“ bračnim i profesionalnim životom. Vraćajući se sa službenog puta, Karlo i njegov kolega – fotograf slične naravi, usled umorom prouzrokovane nepažnje, kolima će udariti malog zeca. Životinjica im se našla na putu poput kakvog priviđenja u letnje predvečerje, čije čari iscrpljeni, bezvoljni suvozači nisu primećivali oko sebe. Međutim, zabrinutost zbog slučajne žrtve njihovog nemara, primoraće Vatanena da zaustavi automobil, izađe i zaputi se u šumu, ne bi li pronašao zećića i uverio se da je preživeo. Nestrpljivi, rastrojeni drug ga ostavlja, tek narednog (mamurnog) dana uvidevši šta je uradio. Povratak na mesto incidenta neće mu umiriti probuđenu savest, jer se Vatanen, u međuvremenu, izgubio neznano kuda, sa ranjenim novim „ljubimcem“ u naručju. Potres koji je zeca odbacio sa druma u šumu, povređene leve noge, ništa manje silovito uzdrmao je čoveka – najednom mu otvarajući oči pred životom koji je do tog trenutka vodio.

Teškoće koje u stopu prate Karla, mada je reč o sedamdesetim godinama prošlog veka (kada se još i moglo izbeći nadzoru u vidu mobilnih telefona, računara, GPS-a i sličnih „okova“ koje smo sami sebi rado nametnuli), prepoznatljive su današnjem čitaocu, što priču čini aktuelnom i neprolaznom. Nezadovoljstvo zbog lošeg braka, sve više ponižavajućeg posla, male zarade nasuprot visokim troškovima života u prestonici, tabloidizacije društva, junak veoma dugo potiskuje. Razlog što njegova ogorčenost „ne bode oči“ poražava – naime, takav je i najveći broj sunarodnika! Od laži i prevara na sve strane (počev od supruginog neverstva, pa sve do kršenja novinarske etike u redakciji), dobija priliku da pobegne pronašavši zeca. Okreće leđa svemu što je do tada znao i radio, pa bukvalno „otišavši u divljinu“, bez određenog cilja na vidiku, odlučuje da najpre samo obilazi državu.

Poduhvat otisnuti se na put, ipak, ne prolazi bez (ne)očekivanih komplikacija. Isprva je to, u filmski uzbudljivom poglavlju, pokušaj urednika i supruge da ga „opkole“, te spreče da podigne novac iz banke. Pošto prevaziđe prvu prepreku, suočiće se sa nepoverljivošću ljudi na svom putu, budući da ga uglavnom doživljavaju kao „čudaka sa zecom“, usled čega će jednom prilikom čak provesti noć u zatvorskoj stanici. Međutim, zec, koji ga i čini tako upadljivim (dok Vatanen, paradoksalno, pokušava da se „utopi“ u anonimnosti), ubrzo postaje njegova najbolja spona sa okolinom. Naime, svi koje nadalje bude susretao, izražavaće simpatije prema čudnom ljubimcu (u Finskoj je tada, kao „divlje životinje“, bilo zabranjeno gajiti zečeve, pa Karlo u jednom trenutku pribavlja posebnu, „hraniteljsku“ dozvolu), tražiće da ga pomiluju, pokušavati da ga prisvoje. Jednom rečju, od prvobitne sumnjičavosti, mali saputnik mu obezbeđuje blagonaklonost i otvara sva vrata, ali postaje još više od toga: neka vrsta „produženog JA“, od koga junak uskoro neće želeti da se odvoji ni po koju cenu, onaj zaboravljeni delić “divljine” u svakome od nas.

Vatanenova neobična odluka da iznova pronađe sebe, u dodiru sa prirodom (simbolizovanom kroz uvodnu pojavu zeca na drumu) i nesputanom individualnošću, koje nije gotovo ni primećivao dok se nisu tako drastično „sudarili“, mnogo (a nenapadno) govori o nasušnoj potrebi savremenog čoveka da se distancira od stega modernosti, iznova uspostavljajući (pokidane) veze sa iskonskim, istinskim životom. Preduslov je uviđanje stepena zatrovanosti svime što obično nazivamo tim imenom, mada se, zapravo, radi o površnom, pukom postojanju, dok prave vrednosti i lepote promiču kraj nas neopažene, potcenjene. Mali zec je oblik u kome se Vatanenu sve to ukazalo, pa ipak, mnogi ne budu iste sreće.

Tokom godine zeca, koju provodi u uzbudljivoj neizvesnosti svakog novog dana, Karlo će proputovati Finsku „uzduž i popreko“ – od Laponije do Helsinkija, boraveći u usamljenim brvnarama ili odsedajući po provincijskim hotelima, radeći najrazličitije poslove i, naravno, upoznajući svakakve ličnosti. Upustivši se u egzistenciju „od danas do sutra“, neopterećen brigama oko novca, ugleda, imovine ili komentara iz okruženja, dobijaće u odgovor raznovrsne reakcije na sopstvene izbore. Uletaće u nezamislive situacije, često do krajnosti apsurdne, poput šumskog požara, „šverca“ ratne opreme izronjene sa dna reke, neuspele vojne vežbe, „lova“ koji sveštenik priređuje u crkvi...uz nezaobilaznog zeca, kao vinovnika ili tek (aktivnog!) posmatrača ovih zgoda i nezgoda. “Slatka životinjica” ili „đavolji nakot“, tek, ljubimac nikoga ne ostavlja ravnodušnim, pa će tako više puta doći do pokušaja njegovog prisvajanja, otkupa, otmice, čak i ritualnog žrtvovanja. Na sve to, reagovaće bezazlenim „ispuštanjem brabonjaka“, makar to bilo i u supu žene švedskog atašea.

Pripovedni stil Artoa Pasiline je jednostavan, ponekad nalik starim predanjima, prijatan i prijemčiv. Ispunjen je komikom „sa oštricom“ (koja ga štiti od iskliznuća u banalnost), nenametljivom, ali prisutnom na pravim mestima. Trenuci humora su brojni, pri čemu se izdvajaju epizode sa hajkom na medveda, gavranom-kradljivcem, pokojnim dedom iz šupe, pijanim drvosečom Kurkom...Prisustvo velikog broja životinja kao učesnika, beslovesnih – ali pravih junaka, kao i manir u kome su sročene, dovodi do bliskosti tih pripovednih celina basnama. Struktura romana je takođe „iscepkana“, sačinjena od niza manjih priča, koje su povezane – ali se isto tako bez problema mogu posmatrati i zasebno. Kroz mnoge doživljaje i neobična iskustva, Karlo Vatanen uči da sluša teorije zavere od penzionisanih čuvara, bude ljubavnik bez daljih očekivanja i slučajni bigamista, fizički radnik sa integritetom i dostojanstvom, fleksibilna osoba kadra da pronađe izlaz iz svake zavrzlame, koliko god situacija bila nelogična. U pozadini njegovih dogodovština, oslikana je čitava „kolekcija minijatura“ na širokom pla(t)nu društva, sa svim nedostacima, sitnim računima, sumnjičavostima, ali i velikodušnim postupcima. Svaki novi izlet u nepoznato postaje važna lekcija.

Zamerka koja bi se mogla uputiti romanu odnosi se na njegov završetak i, rekla bih, nedovoljno ubedljiv, iznebuha uveden (pseudo)dokumentaristički epilog, kada se naratorski glas identifikuje kao autorski i, možda nepotrebno, izvodi neku vrstu zaključka o neukrotivoj prirodi našeg dvojca.

Ipak, piščev blagonakloni humor uspeva da razvedri, ne preterano optimistične krajnje utiske o stanju i budućnosti sveta, koje možemo steći na osnovu postupaka glavnog lika i brojnih epizodista. Uostalom, (p)o(d)smeh je oduvek predstavljao najefikasnije oružje samoodbrane, razumljiv svuda i svakome, u čemu se najvećim delom (uz više nego podnošljivu lakoću pripovedanja!) krije tajna Pasilinine pristupačnosti i internacionalne popularnosti.

Izvor: Kako biti heroj u ova šugava vremena