Arto Pasilina, rođen 1942. godine u finskoj Laponiji, u gradiću Kitila, je jedan od najznačajnijih finskih pisaca, Ujedno je i najprevođeniji finski pisac, zbog čega se često smatra najzaslužnijim za pažnju, koju svetska javnost posvećuje finskoj književnosti. Najpoznatiji je, upravo, po romanu "Godina zeca", izdatog 1975. godine, koji je stekao status bestselera u Finskoj i Francuskoj, od tada je preveden na 18 svetskih jezika, osvojio je dve internacionalne nagrade i dva puta je adaptiran. Osim "Godine zeca" njegovi najpoznatiji romani su još "Sretan čovek" ( 1976 ), "Mlinar koji zavija" ( 1980 ), "Za boga miloga" ( 1980 ), "Šuma obešenih lisica" ( 1983 ), "Gromovnikov sin" ( 1984 ), "Slatka trovačica" ( 1988 ), "Nezaboravno kolektivno samoubistvo" ( 1990 ), "Život je kratak" ( 1991 ) i "Leteći drvoseča" ( 1996 ).

Glavni junak romana "Godina zeca" je Karlo Vatanen, srednjovečni uspešni novinar, koji na početku romana, sa kolegom sa kojim putuje, doživljava saobraćajnu nezgodu. Naime, njegov kolega kolima udara zeca i dok je on sam odlučan da nastavi putovanje, Vatanen izlazi iz kola, odlučan da pronađe ranjenu životinju, te zalazi dublje u šumu. Dok ga kolega, nakon bezuspešnog dozivanja, ostavlja na tom mestu, Vatanen uspešno pronalazi zeca i pomaže mu da se oporavi. Ovako počinje njihova avantura, jer u Vatanenu ovaj događaj podstiče da prekine, do tada, monoton i isprazan život, brak bez emocija i karijeru, koja ne vodi nikuda, te nastavlja da luta sa zecom, putujući od jednog do drugog mesta, širom zemlje Finske, doživljavajući najrazličitije avanture, a što je još bitnije, susrećući živopisnu galeriju likova na tim putovanjima.

Ono što bih izdvojila kao najzanimljivije u ovoj knjizi, osim naravno određene zavisti koju, verovatno, svaki moderan čovek oseća prema Vatanenu, na šta ću se osvrnuti kasnije, jesu ljudi, koje Vatanen susreće na ovim putovanjima, a naročito njihove reakcije u pogledu njega i zeca. Kao da sam zec ima magične moći, pa uspeva da izvuče iz ljudi, ono čega i sami nisu svesni ili što ranije nisu imali priliku da prikažu, pa tako oni napuštaju svoje svakodnevne obaveze da bi, na primer, pomogli Vatanenu da za njega pronađe hranu ili ga pričuvali, poigrali se sa njim. Prosto, kod većine, ovaj neobični par uspeva da pobudi pažnju i ljubaznost. Naravno, nije sve bilo uvek tako bajno, bilo je i onih, koji su zeca hteli da ukradu ili ubiju, pa kao i u svakoj priči, i ovde postoje i pozitivni i negativni likovi. Kao da su Vatanen i zec platno za oslikavanje različitih ljudskih osobina, od onih pozitivnih do negativnih, pa tako kroz ove avanture uspevamo da sagledamo čitav spektar ljudskog karaktera i emocija. Upravo je to bio glavni razlog, koji me je terao da okrećem stranicu, u iščekivanju šta će se desiti sledeće, na koga će sada Vatanen naleteti i kakva će reakcija te osobe biti i njegovi postupci.

Sam Vatanen mi je u početku bio jako simpatičan, jer je najveću ljubaznost ukazivao upravo životinjama, dok je prema ljudima bio manje više neutralan, ni suviše dobar, ni suviše loš, ali uglavnom pravičan i što je najbitnije, spreman da priskoči u pomoć onima, kojima je pomoć najpotrebnija. Međutim, nekako do kraja knjige, kao da je i on počeo da poprima sve više negativnih karakteristika, pa je i sama knjiga skrenula u neku sferu, koja mi se nije toliko dopala, kao ono što sam pročitala pre toga. Više bih volela da je do kraja zadržan taj duh i atmosfera bega modernog čoveka u divljinu, povezivanje sa prirodom i jednostavnost života, na koji svi mi zaboravimo, jer nam je glava uvek puna posla, računa i svega onog što čini život savremenog čoveka. Roman, takođe, ima i neke epizode, koje prikazuju na suptilan i ne tako suptilan način, stanje društva, političke afere i različita socijalna pitanja Finske iz tog vremena, što je uglavnom bilo zanimljivo čitati, ali omiljeni delovi romana su mi upravo oni, koji govore o povezanosti Vatanena i zeca, koji je kao mali delić srca, koji on uvek nosi sa sobom.

Zaključak: Mislim da je ovaj roman prava poslastica za one, koji vole priče o slobodi duha i raskidanja veza sa svakodnevnicom, znam da je mene inspirisao da više cenim jednostavnost nekih stvari i podstakao me na razmišljanje. Nekako mi se knjiga uvukla pod kožu, a da to nisam ni primetila, jer bih uhvatila sebe da pomislim da neki događaj iz romana i da ga analiziram i danima nakon čitanja, što mi se ne događa toliko često, jer obično brzo prelazim sa jedne knjige na drugu, te sem kraja, koji, po meni, nije odgovarao prethodnom tonu knjige ili jeste, ali nije to bilo ono što sam ja želela da čitam, bilo je uživanje prepustiti se Vatanenovim lutanjima.

Izvor: The Stuff Dreams are Made of