“Godinu zeca” mi je preporučila Marija Vukosavljević, urednica divne izdavačke kuće Odiseja; sve što rade, rade kako treba. Nisu poklekli trendovima, objavljuju kvalitetne knjige i vidi se da im je ljubav prema dobroj knjizi glavna pokretačka snaga.
Kada mi je ispričala siže, sa dozom kritike u glasu upitala sam: “Da nije on to malo pokrao Erlenda Lua?” Marija je odgovorila da će pre biti da je obrnuto, jer je Erlend Lu svog “Doplera” napisao 2004. godine, dakle 30 godina nakon što je Arto Pasilina objavio roman o kojem je danas ovde reč.
Ukratko, “Godina zeca” je priča o čoveku koji, nakon godina besmislenog novinarskog rada za novine u koje više ne veruje i braka sa ženom koja ga dovodi do ludila, rešava da se otisne u predivnu finsku prirodu sa malenim zecom kojeg je njegov kolega slučajno udario kolima. Vatanen – naš junak – počinje da se brine o životinjici, a to zatim prerasta u prekid sa dotadašnjim načinom života i prelazak na jedan potpuno drugačiji, slobodni način funkcionisanja. Knjiga prati Vatanenova lutanja zanimljivim finskim predelima, njegovim porivima da pomaže ljudima u nevolji, dečačkim porivima da i sam upada u nevolje, posmatramo ga kako se prepušta čarima života “iz dana u dan” i želimo da i mi imamo hrabrosti da uradimo tako nešto.
A gde bih ja to uradila i kako? Ovo je Finska 70-ih godina prošlog veka. Možda se to tamo tako i moglo. Možda se to tako moglo i ovde u to vreme. Čula sam na radiju da, komentarišući Pasilinine knjige i finske autore, kažu da je finski narod veoma sličan srpskom po naravi. Nekada je verovatno čovek mogao i ovde da prosto ušeta u kuću nepoznatih ljudi, sedne za sto i dobrodušno bude poslužen toplim ručkom i ponuđen da prespava u udobnom krevetu. Ali ja ne samo da ne živim u vremenu u kojem bih mogla bezbrižno da haklberifinišem, već nisam ni vatanenovski osposobljena da živim u slobodi, u prirodi. Da li umem da popravljam brvnare? Da li umem da očistim ranu od ujeda medveda? Ili da gasim požar a da ne budem spaljena nakon 30 sekundi? Ovde moram da se osvrnem na nemarnost roditelja kojima nikada nije palo na pamet da me upišu u izviđače.
Ali, vratimo se “Godini zeca”. Knjiga je ljupka, puna osvežavajuće, otrežnjujuće mudrosti da čoveku nije potrebno 90% stvari koje ga drže u robovskom položaju. Rečenice su svedene, kao da ih je Pasilina brusio sve dok nije bio siguran da u sebi sadrže samo onu neophodnu lepotu koju divlja priroda poseduje, i ništa više od toga. Ništa nepotrebno. Ovo je knjiga koja će biti sve aktuelnija, kako mi se čini. Opraštam Erlendu Luu što je ukrao Pasilininu ideju, posebno zato što, u stvari, ne mislim da je “Dopler” plagijat. Ideja jeste previše slična, ali Luov ipak drugačiji stil i posebno ta humoristična nota kojom je obogatio ovu priču oslobađaju ga svih lopovskih grehova. Humor Pasilini uglavnom ne ide od ruke, on tu zapinje i postaje nevešt, što mi je najočiglednije u poglavlju gde Vatanen pronalazi leš, ali predugo istrajava u naivnoj pomisli da je to samo usnuli čovek kojeg treba probuditi. Mada, ima i nekoliko uspešnih humorističnih scena u kojima sam zaista uživala.
Divim se Pasilininom oku za prirodu i za ponašanje životinja. Čak je i surovost u prirodi opisana tako vešto da nema mesta moralisanju i filozofskim naklapanjima- to je prosto priroda. Meni sada već tako strana, zastrašujuća, prelepa i nedostižna.
