Arto Pasilina je finski pisac, rođen 1942. godine. Vrlo rano je počeo da piše, već sa 10 godina je napravio svoje novine koje je delio ukućanima (kasnije se i bavio novinarstvom). Njegov prvi književni pokušaj nije dobro prošao: izdavač je toliko izmenio roman, da je Pasilina odlučio da spali rukopis. Svoju prvu knjigu „Lovac na medvede“, objavio je dve godine nakon tog incidenta, 1964. godine, a prvi roman „Operacija Finlandija“ 1972. godine. Danas iza sebe ima 35 napisanih romana, kao i nekoliko knjiga van domena fikcije i važi za jednog od najznačajnijih i najprevođenijih finskih pisaca.

„Godina zeca“ je Pasalinin treći roman, napisan 1975. godine, a ujedno je i roman koji ga je proslavio kao pisca.

Pasalinini junaci su mahom autsajderi i čudaci koji raskidaju veze sa dotadašnjim životom i beže od civilizacije. Upravo je to slučaj i sa junakom „Godine zeca“, Karlom Vatanenom, novinarom koji nakon saobraćajne nezgode u kojoj njegov kolega kolima udara malog divljeg zeca, uzima životinju, zavija joj povređenu nogu i bez ikakvog plana i objašnjenja, zajedno sa zecom, odlazi u šumu. Od tog trenutka, Vatanen i zec su nerazdvojni i kroz sve avanture na putu prolaze zajedno. Od pecanja i života u kampu, preko svečanih banketa i gašenja šumskih požara, do danonoćnog lova na jednog određenog medveda.

Od trenutka kada su se sreli, Vatanen i njegov zec postali su skitnice. Njihovo putovanje nema nikakav cilj, osim da ga provedu zajedno, i Vatanenova briga za zeca je dirljiva koliko i simbolična. To putovanje se nastavlja i nakon što se roman završi, jednako neobjašnjivo kao što je i počelo. Ono što naizgled deluje kao misteriozan i magičan kraj, dokaz je zapravo Pasilininog talenta. Ukoliko se malo vratite unazad, dobro promislite i potražite najlogičnije moguće rešenje za završetak romana, setićete se jednog detalja koji pruža potpuno racionalno objašnjenje (naravno da vam neću pokvariti ugođaj i reći o čemu se radi, ali slobodno se javite da prodiskutujemo).

U „Godini zeca“ nema mistifikacija, nema magije, nema pastorale. Priroda nije prikazana kao obećani raj, naprotiv, niti je Vatanen prikazan kao neshvaćeni pojedinac kojem se svet zamerio. Karlo Vatanen je everyman sa prosečnim životom i prosečnim nezadovoljstvima. Ne postoji nekakav viši cilj kojem stremi. Pasilinin junak prosto odbacuje svet i kreće u osamljenost. Na tom putu, međutim, nailazi na pregršt komično obojenih likova i apsurnih situacija. Tako će sresti sveštenika Lajmanena koji je u pokušaju da upuca zeca u crkvi, upucao sebe u stopalo, ali uprkos tome uspeo da bez problema održi ceremoniju venčanja. Na svom putovanju će voditi rat sa lukavim gavranom koji mu krade hranu, ali će i nekoliko puta morati da spasava zeca od ljudi koji će iz ovog ili onog razloga pokušati da ga ukradu.

Vatanen nije ni dobar ni zao, ni izrazito velikodušan, ni potpuno sebičan, on je prosto čovek. Pasilina je u ovom kratkom romanu nepristrasno izneo jednu neobičnu priču (mada se simpatije ka junaku ipak osećaju) bez preteranog komentarisanja ili opravdavanja junakovih postupaka. „Godina zeca“ je roman u kojem ćete uživati, smejući se apsurdnim situacijama koje su pred vama, ali se na trenutak možda i zamisliti nad idejom koja je pokrenula samu priču. Kako bi to izgledalo kada bismo ostavili sve za sobom i otišli? Vatanen je pokazatelj da ne postoji pravi trenutak za tako nešto, jer svaki trenutak je onaj pravi da se nešto uradi povodom nezadovoljstva koje osećamo u životu ili njegovim pojedinim segmentima. Njegov podvig je prilično radikalan, ali predstavlja simbol raskida sa nezadovoljstvima u životu koje svako od nas ponekad oseća. Sve što nam je potrebno jeste da nađemo svog „zeca“ i krenemo na put ka sreći.

Izvor: Stsh's Book Corner