Da li sami biramo tok svoje sudbine ili sudbina određuje svoj tok mnogo pre nego što smo razmišljali o ikakvom toku? Ako sami sebi biramo put, da li sudbina umeša svoje prste kada se najmanje nadamo? Priča o sudbini i njenom toku koji se menja iz godine u godinu, iz sata u sat. Ko bi rekao da će jedna mlada žena ostati udovica u svojim najboljim godinama? Ko bi rekao da će ostati sasvim sama u trenutku kada njen život izgleda savršeno uređenim? Saznajte ko u romanu koji nikoga od vas neće ostaviti ravnodušnim, a koji je preporučen svima koji su dovoljno zreli da shvate značaj sudbine i ljubavi na mestu gde ljubav umire, na mestu gde se nova ljubav rađa.
Sedim na uglančanoj tamnozelenoj klupi, na grobu svog muža i nerviram se zbog njegovog nadgrobnog spomenika.U pitanju je mali, diskretan prirodni kamen, na njemu je ugravirano samo njegovo ime, Erjan Valin, napisano strogim slovima. Jednostavan, da ne kažem preterano jasan, baš kao što je i on sam bio.
Druga polovina za kojom čeznemo nije samo ona koja nas dopunjuje, ona nas definiše. Bez druge polovine, čini se, nikada ne bismo postali definisani ni određeni. Kada ta druga polovina napusti naš život, ostajemo nedefinisani ili se tražimo u definicijama po kojima smo bili određeni. Običan život, običan posao, obični ljudi oko nas. Svi sa istim pričama, svako od njih na istim mestima. Međutim...
Pre nekoliko nedelja prvi put sam videla ožalošćenog pored tog vulgarnog spomenika. Muškarac mojih godina, sa postavljenom vindjaknom u nekoj vrištećoj boji i postavljenim kačketom kao sa zaštitom za uši.
Vulgarni spomenik pored je bio sve ono što Erjan nije želeo - spomenik od belog mermera sa zlatnastim natpisom, anđelima, mrtvačkom glavom, ružama i sve to na jednom spomeniku. Dezire je primetila spomenik mnogo ranije. Ko i ne bi kada se pored jednostavnog nalazi nešto što je na ivici kiča (a možda i samo oličenje kiča). Sve u svemu, neko ko je obilazio spomenik pored je imao svoju priču koja nije ni nalik priči koja je deo života jedne mlade udovice.
A onaj nadgrobni spomenik u koji stalno bulji! Kakav je to spomenik? Izgleda kao nešto čime geometri označavaju među.
Majka je ocu izabrala ovaj naš spomenik, vidim ja da je nakinđuren, ali vidim i svu ljubav koju je unela u biranje. Nedeljama je tražila, naručivala kataloge i ostalo. Svakog dana je imala nove ideje oko ukrašavanja i na kraju ih je sve iskoristila.
Erjan. Da li joj je to otac, ili brat, ili muž? I ako može da dolazi i bulji u taj kamen dan za danom, zašto nije mogla da zasadi bar jedan cvet na grobu?
Kako će sudbina umešati svoje prste u živote koji su se „završili“ smrću svoh onih koje su voleli? Da li je kraj nečega ustvari početak nečega novog? Kako jedna bledunjava žena može da postane svetlost nečijeg života? Odgovore na ova pitanja saznajte u romanu čije dve priče, dve sudbine postaju jedna u trenutku kada jedan osmeh na mestu gde osmeha nema menja sve. Nenadano, neprimetno a sa druge strane očekivano i primetno dve suprotne duše postaju jedna na mestu gde se telo deli od duše.
P.S. Pitanja koja otvara roman Katarine Mazeti nisu samo pitanja egzistencije nakon gubitka identiteta. Pitanje ljubavi koja se rađa na mestu gde sve umire. Pitanje strasti na mestu koje je jednolično. Pitanje posla u kolektivu koji se drži bledih okvira oronulih korica knjige. Minimalizam žene i maksimalizam muškarca. Jednostavna žena sa sređenim životom i komplikovani muškarac sa nesređenim životom. Žena koja pokušava da se navikne na život na farmi punoj posla i životinja i muškarac koji pokušava da se navikne na belinu stana i knjige koji su sastavni deo života jedne žene. Antonimi koji u jednom trenutku postaju sinonimi. Zato ovu knjigu ne preporučujem deci. Preporučujem je svima onima koji su svesni da postoji ljubav posle ljubavi. Život posle života. Ljubav nakon smrti. Smrt nakon ljubavi. Svima onima koji shvataju koliko želimo, a koliko ne možemo uticati na tok sudbine. Ni na koji tok. Svima onima koji su spremni da plivaju u neizvesnosti znajući da sve ima svoj razlog.
