Struktura serijala o Enoli Holms je sada već sasvim očigledno epizodična, tako da se uprkos drugačijem utisku događaji iz knjiga nižu sa malim vremenskim razmakom, praktično jedan za drugim. To znači da svaki nastavak od prethodnog deli jedva mesec dana, ublažavajući (samu po sebi skandaloznu) činjenicu riskantnog odsustva viktorijanske tinejdžerke od kuće i, nasuprot tome, ističući efikasnost njenih akcija.
Ni u trećem delu, „Slučaj zlokobnih buketa”, ta preduzimljivost ne prelazi u preuveličavanje i već prilično iritantan girlboss scenario. Enola je još uvek skoro podjednako (auto)ironična, naoružana kako upornošću tako i beskrajnim strpljenjem za vlastite gafove, a njene poduhvate takođe nepromenjeno prati olakšavajuća doza komike. S druge strane, u čemu ujedno leži možda najjači adut proze Nensi Springer i autentičnost ovakve junakinje usred spin-off projektima već prezasićenog tržišta, ubedljivo se istrajava u provlačenju izuzetno važnih pitanja kroz i te kako problematizovani kontekst epohe.
Tako se Enola ovoga puta, tražeći nove načine da prođe ispod radara čuvenog brata i samostalno doprinese razjašnjenju nestanka doktora Votsona, ponajviše bavi temom pojavnosti – prvenstveno ženskog ulepšavanja, ispitujući kako sve funkcioniše, danas više nego ikad aktuelan, fenomen poznat kao „pretty privilege”, odnosno, koje predrasude ili olakšice donose lepota ili njeno odsustvo (u uobičajenom smislu). Pošto ovlada mehanizmima te vrste socijalne mimikrije, Enolu (kao i bilo kog zdravorazumski orijentisanog čitaoca) zabavlja, ali i nervira spoznaja u kojoj meri veštačka, lažna atraktivnost može manipulisati drugima. Ali, to nije jedini vid upotrebe prerušavanja, maski i uopšte poigravanja identitetima u svrhe zapleta, tako da će još neke ličnosti koje Enola susreće, na primer vlasnica radnje sa upravo tome namenjenim rekvizitima – gospođa Kipersolt, poslužiti kao dobar primer za isticanje opšte teze o neravnopravnosti polova. Ovde se to ni jednog trenutka ne radi napadno, sve je u službi priče i uvijeno, mada nikako pretrpano, pronicljivim humorom.
Iz Enoline perspektive ponovo su sagledani i deromantizovani različiti prizori Londona na samom kraju XIX veka: ulice, pansioni, uslovi života i profili preduzetnika, klasne odlike i društvena pravila, čak i odjeci onovremene popularne kulture. Međutim, privilegovanu i za psihologizaciju glavnog lika neizmenjenu funkciju ima govor cveća, uz sa njime povezanu veštinu šifrovanja. To nije samo junakinjin način da komunicira sa odbeglom majkom, već i da na dubljem nivou promišlja o samoj sebi. Iza svih avanturističkih i komičnih scena, uporno opstaju melanholija, osećanje nepopravljive odbačenosti, usamljenost, nedostajanje. Uprkos tome što prihvata i nastoji da u svoju prednost ili snagu pretvori simboliku imena, samoću (Enola je unatrag čitano Alone), u trenucima kada se tok misli otrgne naratorskoj samokontroli dolazi do izdajničkih iskliznuća u autentičnu tugu. Tada sva vešta prerušavanja padaju u vodu pred, ma kako munjevito i trenutno ogoljenom, istinom da je Enola tek devojčica, time bliža i životnija.
Nije protivrečan jedino odnos junakinje prema majci, uvek negde između divljenja i ogorčenosti, čežnje i besa zbog toga što je izneverila; na isti način Enola posmatra brata. Šerlok je i uzor i neko čijim se stavovima (recimo, prema ženama, uključujući nju samu) protivi i podsmeva. Svesna specifične vrste dvojništva koju stvaraju njihova fizička sličnost i profesionalno usmerenje, istovremeno želi da se distancira i da na osnovu tih svojstava zasluži poštovanje. Zato ne čudi njena preokupiranost idejom da postane perditorijanka, nalazeći izgubljene stvari i osobe, ali među prvima – sebe.
I to je u osnovi zamisli o dvostruko kodiranoj ženskoj figuri viktorijanske ere: opterećena poreklom i polom, u jurišu na slobodu kršeći besmislena pravila, Enola Holms zapravo čini sve što oduvek predstavlja osnovni ljudski poriv. Ono za čim traga prvenstveno je prihvaćenost, sebe kakva jeste, od onih koje poštuje i voli, uz nezanemarljivo i sve zabavnije raskrinkavanje zločina u gotskom ambijentu.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
