U januaru 1889. dok se evropskoj monarhiji bliži stvarnosna (i do danas nerazjašnjena), istorijska detektivska intriga poznata kao afera Majerling, viktorijanskim Londonom luta odbegla maloletna gospođica Holms. Nakon odmetanja opisanog u uvodnoj knjizi „Slučaj nestalog markiza”, glavna junakinja započinje samostalan život i rad, uvek pod nužnom maskom druge ličnosti za svako doba dana, pa i noći, praćena rizikom razotkrivanja, primorana na oprez i majstorsku mimikriju. Ovoga puta je, naime, osnova priče u dvosmernoj potrazi, tako da Enola iliti Ajvi Meshol, skrivena pod firmom nepostojećeg doktora Ragostina (žene detektivi tada, razumljivo, nisu mogle da samostalno rade ili se to postizalo nakon mnogo poteškoća: videti seriju „Miss Scarlet and The Duke”), postaje neko ko traži (prva i jedina perditorijanka) i ujedno predmet traženja. Šerlok i Majkroft su pokrenuli sve svoje mogućnosti da dođu do „neposlušne” mlađe sestre, nesvesno joj dajući materijal za nov slučaj.
Nestanak mlade ledi Sesili Alister uzdrmao je visoke krugove, kao skandal koji pošto-poto treba zataškati, a što je zahvaljujući govorkanjima posluge i njihovim bezbrojnim, neverovatnim kanalima širenja informacija, praktično nemoguće. Po svemu sudeći, Sesili je pobegla usred noći, kroz prozor, vođena staleški nedopustivom ljubavlju prema Aleksanderu Finču, sinu vlasnika trgovinskog lanca, s kojim je neko vreme bila u prepisci. Ili je razlog, ipak, drugačiji? Ajvi, tj. Enola, uvidom u lične odaje devojke shvata kako se iščezla interesovala za siromašne, potlačene i prava radnika; da je čitala „Kapital”, posećivala zapuštene gradske četvrti (istina, u društvu spomenutog Finča koji slovi za anarhistu) i sve viđeno beležila na crtežima iznenađujuće verodostojnosti. Sem toga, mnoštvo tragova ukazuje na dvostruki život osobe kojoj su odmalena različitim stegama i pravilima određivali smer. Naspram površnih pastela koje je izrađivala stoje grubi potezi grafika, a dnevnici otkrivaju pisanje levom rukom, koje su kao „neprirodno” treningom za javnost ispravili u društveno poželjno.
U svemu tome Enola otkriva ne mali stepen poistovećivanja, dok je istovremeno sve jače obuzima osećanje usamljenosti. Na kraju krajeva, usled samouverenog prvog pripovednog lica čitalac lako gubi iz vida da ono pripada četrnaestogodišnjakinji kojoj nedostaje majka, jedva nadoknadiva periodičnom šifrovanom prepiskom u novinskim oglasima. Neočekivano jako je dotiču briga i tuga brata, uzora ali i rivala Šerloka, s kojim stupa u svojevrsno nadigravanje pri potrebi da ne bude uhvaćena i smeštena u internat. I sve više se pita nad simbolikom imena, u nastavku serijala centralnim problemom. Da, sloboda, često i sigurnost, zahteva samoću. Ali, nju nije uvek ni lako podnositi, u šta god se trudili da ubedimo sebe.
Kao i u uvodnom romanu, prvobitno postavljena ironija funkcioniše savršeno jer Nensi Springer oslikava London verodostojno i sa taman dovoljno istorijskog otklona (gasne lampe, do trovanja zagađen vazduh, radnički protesti, mentalitet aristokratije, prve robne kuće i, naravno, vesnici pokreta za rodnu ravnopravnost), uključujući predrasude prema ženama, društvene mode i zablude (mesmerizam, spiritizam, frenologija, ali i lopovske tehnike zaskakanja žrtava sa garotom, po mračnim ulicama). Glavni lik je pobunjenica, anomalija u svom vremenu i svesna toga, pa ipak tvrdoglava u nameri da ostane verna „neuklopljenosti” – drugačije, na kraju krajeva, ne može. Autorka unosi taman dovoljno feminizma i satire da priča ne skrene u neuverljivo anahrono podilaženje modernim temama. Smisao za dinamizovanje radnje, osmišljavanje zapleta i dočaravanje atmosfere, prostora, dijaloga, ostaje izrazit kao u prvoj knjizi. Enola je specifična, autoironična, pogrešiva junakinja koja svoje „moći” tek isprobava, stiče, ne plašeći se neuspeha, ali i ne odustajući od kretanja uvek jasno zacrtanim smerom.
Obuzdavanje da joj se, maskiranoj, ne primeti vlastelinski naglasak, aluzije na „Doktora Džekila i gospodina Hajda” (motiv podeljene ličnosti višestruk je i provučen kroz knjigu u različitim prilikama i primerima), Džeka Trboseka, ali i gospodsku naviku da, zdravlja radi, stalno provetravaju sobe, deo su detaljno reprodukovanog sveta jedne istorijske epohe. Enolin noćni identitet „neme (časne) sestre” koja pomaže prosjacima i beskućnicima pruža uvid u krajnje neulepšan, ulični život Londona; s druge strane, sifražetsko i umetničko vaspitanje omogućavaju komičan, ali i saosećajan pogled na žensko pitanje, jačajući rešenost da ova još-malo-pa-žena ostane nepristojna. Ili, tačnije rečeno, sramota za svoju porodicu. Ipak, to ne znači da joj je ideja o normalnom domu potpuno mrska: junakinja u doktoru Votsonu čežnjivo prepoznaje figuru oca kakvog bi volela da ima, kada zamišlja funkcionalnu porodicu. Ponovićemo, u pitanju je ipak buntovno dete čije se potrebe, ma koliko odlučno branjene kao jed(i)ne, još uobličavaju u možda sasvim drugačije i druge.
Rigidnost viktorijanskog morala podnosi se i tretira sa humorom, podrazumevanom kritikom, ali i prihvatanjem konteksta u kome se sve dešavalo. Time je izbegnuto upadljivo osavremenjavanje koje bi moglo smanjiti realističnost, a ipak ostaje jasan odnos prema teškim i problematičnim temama. One su zaista ozbiljne, mahom u vezi sa problemom socijalne osvešćenosti, čime je istorijski plan obuhvaćen iznutra koliko i s naknadnim, distanciranim uvidima, u nipošto laskavom ili romantizovanom svetlu.
Motivacija za bekstva tretirana kao nestanke gotovo po pravilu je pobuna protiv očekivanja nametnutih od porodice i društva. Nestali ne žele da budu pronađeni, ali među njima je i sam tragač (Enola), što njenu empatiju čini najpre neočekivanom, prema opštim merilima „neprofesionalnom” i – potpunom. Da bi pronašli sebe, moramo se, ponekad, izgubiti. Makar samo za druge….
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
