Dok ovih dana slušamo ko zna koju po redu vest o zaoštravanju permanentnih sukoba u arapskom svetu, nadgledanih budnim okom Sjedinjenih Američkih Država, možda postanemo nešto svesniji činjenice na koju često i lako zaboravljamo. Ophrvani sopstvenim teškoćama opstajanja na vetrometini Balkana, trebalo bi da u sebi od početka imamo veći stepen empatije i razumevanja prema izbeglicama koje su, koliko još pre dva-tri proleća, u velikom broju preplavile park kod glavne autobuske stanice u našoj prestonici. Za narod čije se jedno od kapitalnih književnih dela zove „Seobe“ i koji još uvek može da nabroji mnoge generacije u rasejanju, bez obzira na motive za to i ne računajući razlike u religiji, posedujemo dovoljno početnih predispozicija da gotovo lično doživimo pitanja kojima se Valid Nabhan pozabavio u svom prvom romanu, „Egzodus roda“ (Odiseja, 2019; orig. „ L-Eżodu taċ-Ċikonji“, 2013.). Jer, tek pošto neposredno doživimo ili u sebi probudimo iskustvo izgnanika, dobićemo odgovor na dilemu u kojoj meri etnička pripadnost uslovljava čoveka i da li se ikada može pobeći od porekla, blagoslovenog ili prokletog damaranja zavičaja, (pra)roditeljskih grehova i(li) stradanja, prenetih nam krvotokom pravo u srce i podsvest. Između ostalog, dok čitamo Nabhanovu odvažnu knjigu, nameće se pitanje je li važnije odakle polazimo ili gde završavamo svoj put, odnosno, koliko su izvor i ishodište istinski povezani?
Delimično autobiografski roman autora koji se izjašnjava kao malteški pisac, samim tim stvara na ovom „malom“ jeziku (prevod domaćeg izdanja je stoga posredan, sa engleskog), ali pre svega doživljava sebe kao kosmopolitu, od početka do kraja je prožet mišlju o istinskom značenju identiteta. To je kao po pravilu „dvosekli mač“ za svaku iole društveno osvešćenu ličnost: opredeliti se može biti veoma komplikovano, čak opasno, a istovremeno neophodno pošto se u određenom trenutku zapitamo ko smo, kuda dalje idemo i kako? Za glavnog junaka, po imenu Nabil, ova nedoumica je više puta dolazila na dnevni red, međutim, tek nakon očeve smrti počinje da dubi presudni rascep unutar njegovog bića. Roman otvara trenutak kada Nabilu telefonskim putem stiže tužna vest od brata, iz dalekog Amana, u Valetu, gde već dvadesetak godina gradi svoj život.
Gubitak člana porodice će ga, prirodno, pogoditi, ali isto tako izazvati neočekivano osećanje da se otac, poslednjih decenija toliko razočaran u sudbinu da je zanemeo („pretvorivši se u drvo“), jednostavno uselio u Nabila prenoseći mu sve brige, patnje, nepremostive unutrašnje sukobe i odnos prema davno izgubljenoj domovini. Teme identiteta i identifikacije (najneposrednije sa ocem, a zatim njegovim zavičajem) tako će se povezati sa idejom ponovljivosti (simboličnih figura i rana koje obojicu prate), uslovljavajući duboko preispitivanje dotadašnjeg životnog puta. S obzirom na to da je glavni lik ujedno narator, ali i profesionalni pisac, priča je u celini ostvarena iz njegove perspektive i to putem unutrašnjih monologa, „razgovora“ sa Bogom i senkama ljudi koji su u nekom periodu bili važan deo njegove svakodnevnice, ili imaginarnih skica za buduće delo, ponajviše nalik memoarskim ispovedanjima.
Nabil se, kako ubrzo saznajemo, rodio famoznog 5. juna 1967, na samom početku Arapsko-Izraelskog, odnosno, tzv. Šestodnevnog rata koji je vođen između Izraela na jednoj, a Egipta, Sirije i Jordana na drugoj strani. U poslednjoj od nabrojanih država je i došao na svet, kao najmlađe dete iz porodice palestinskih izbeglica. Njihovu neprebolnu žalost, kolektivnu kob velikog poraza i stravičnih gubitaka, Nabil će od najranijih dana nositi u sebi, nerazdvojnu sa teškim osećajem krivice. Grižu savesti će uobličiti stvaranjem fiktivne, mrtvorođene sestre bliznakinje Nakse („propast, zastoj“), koja je donela pustoš, uništila nade i postepeno isisavala život iz njegovih roditelja.
Zatvaranje u sebe će kod Nabila prouzrokovati sve učestalije preslikavanje predačkih sudbina i učvršćivanje doživljaja izbeglištva kao naslednog prokletstva. Svako poglavlje u prvi plan iznosi neki od tri paralelna nivoa radnje, osvetljavajući celokupnost junakove egzistencije: smenjuju se epizode iz sadašnjice na Malti, odrastanja u Jordanu i roditeljskih sećanja na Palestinu. Iskrsavaju tako mnoge scene da podupru uopštena razmišljanja o ljubavi i braku, slobodi, prijateljstvu, migracijama, pri čemu su naročito interesantne porodične priče tetke Mirjam (pre svega one koje govore o stričevoj supruzi, „prokletoj strankinji“ Halimi). Unutar tih epizoda, udvajaće se i ponovo stapati ključne ličnosti Nabilovog života: dve žene, Halima i Nadja, otac, braća i sestre, te najbolji prijatelji Musa, Sajmon i Adnan, kroz sveprisutnu temu razočarenja i gubitka.
Kada već govorimo o udvajanju, nije zanemarljiva simbolika broja dva: Nabil je poslednje dete (od jedanaestoro), 22 godine mlađi od prvog (Muhameda). Između svakoga od braće i sestara je razlika po dve godine, roditelji su najstarijeg sina dobili nakon dve godine braka, a Nabil je majku izgubio u svojoj drugoj godini života. U ratu mu, kasnije, ginu dvojica braće.
Od svih bliskih ljudi, Nabil postepeno preuzima i u sebe usađuje ponešto: očevu neizlečivu nostalgiju za zavičajem (mada ga sam nikada nije video), pesimizam i donekle ekstremističke poglede prijatelja sa Malte, Sajmona ili pesnički naboj najboljeg druga iz Jordana, Muse. Godine kao da samo ističu određene bolne tačke koje ranije nije toliko ni osećao na sebi, dok se sada umotava u njih, do poistovećivanja bliži izgubljenoj prošlosti, odbijajući tuđe konvencionalne želje (što će, između ostalog, dovesti do raskida sa Nadjom, nakon pet godina veze).
Izbegavao sam je. Uglavnom da bih bio sam. Da bih se kurvao s knjigama ili zurio ni u šta, kao moj otac. Kad bih se tako povukao u sebe i prežvakavao žilavo meso prošlosti, činilo mi se da se ponovo sjedinjujem sa sobom. Toliko sam se navikao da živim u prošlosti da na buduće dane, dane koji još nisu svanuli, gledam kao da su već prošli. Možda je to neka vrsta retke depresije. Ili neka posebna psihička bolest, jer nije normalno na budućnost gledati kao da je već prošla. (str. 38)
No, pored intimnog, podjednako je snažan, nezaobilazan i esencijalan društveno-politički kontekst. To znači da nije naodmet znati barem ko su bili Naser, Arafat, Sadam Husein, zašto su značajni Kabul i Bagdad ili šta se dogodilo 11. septembra 2001. godine. Hrišćanska simbolika je često još učestalija od islamske: zapravo, one se prepliću i (sa ironijom) izjednačavaju u pogledima na nezainteresovanog Boga koji mirno dopušta zloupotrebu religije.
U svemu tome postoji dosta humora, živih slika ulične gungule ponetih iz detinjstva, likova običnih ljudi i “crtica” iz njihovih života. Među najinteresantnijim epizodistima je spomenuti Musa, sin arapskih beduina, sa svojim ocem (od okoline odbačenim pijancem, iza čijeg se poroka, naravno, nalaze znatno dublji razlozi) i nesrećnom ljubavi prema Rukaji (u Andrića dostojnoj epizodi posvećenoj nastajanju pesničke Muze). Veliki značaj ima pitanje istinskog doma: naime, mada je Aman mesto u koje su se njegovi roditelji doselili, nikada ga u potpunosti ne prihvatajući kao svoje, glavni junak ga doživljava najbližim pojmu domovine. Tu je još Malta sa prestonicom Valetom, pri čemu su obe svaki put predstavljene metaforama zanosne i manipulativne žene:
MALTA. Telo izloženo vetru i munjama. Morski talasi koji se dižu i valjaju. Glasovi koji se hiljadama godina obraćaju nepoznatom. Ponekad ti se čini da te steže i sputava, kao da ti je koža. Ponekad opet osećaš da je beskrajna poput svetog haosa. Malta. Grešnica, ali i vernica. Dovela bi te u iskušenje i da si Mesija lično. Malta je kriva i nedužna i luda kao i njeni ljudi. Haotična je kao more koje, sa svojom stalnom osekom i plimom, već trista miliona godina opasuje njene obale i još nema pojma šta želi. Da li mora postaju kao ljudi ili ljudi postaju kao mora? (str. 18)
Atmosfera obe sredine, malteške i jordanske, sa karakterističnim ulicama, ljudima, scenama svakidašnjice kao efektnim ilustracijama opštih tema, posebno je uspešno dočarana i predstavlja neophodan predah od surovih, bolnih iznošenja pogleda na ratove, razdore, progonstva, sve ono neoprostivo. Samim tim, nije neobično što doček kralja Huseina od strane đaka, kao crnohumorna ilustracija poteza totalitarnog režima, prirodno korespondira sa brutalnim prizorima ratne klanice, budući deo istoga sveta.
Autor je kritički nastrojen prema svakoj od vodećih svetskih religija i smatra da je „diskriminacija dvosmerna ulica“. Zbog svojih stavova, Valid Nabhan se često nalazi na udaru kritike, naročito one potekle od fundamentalista, ali je nepokolebljiv u nameri da kroz stvaralaštvo ukazuje na pogubnost isključivosti koja kroz istoriju izaziva ratove, budi mržnju i dovodi do razaranja. Sa tim u vezi, romaneskne reference na Jugoslaviju nisu tek posledica neizbežne istorijske sličnosti (građanskog rata): sam autor je jedno vreme ovde studirao. Iz sopstvenog iskustva dolazi mu i poreklo naslovne slike: jednom prilikom je ugledao jato roda, koje se inače nikada ne sele preko Jordana, što mu je u datom momentu izgledalo kao savršena simbolika za teritoriju sa koje (kako u romanu kaže Nabilova sestra) “čak i ptice beže”. Umesto izraza seoba, u naslovu stoji egzodus, kao više nego jasna aluzija na Stari zavet i nekada jevrejsku, a sada sudbinu susednog naroda, u krajnje ironičnom preokretu.
Prva velika odlika romana ovenčanog Nacionalnom književnom nagradom Malte za 2014. i nagradom Evropske unije za književnost (EUPL) 2017. godine, svakako je gusta proza kojom se savršeno predočava tok svesti protagoniste. Druga vodeća karakteristika je uspešna obrada teme izgubljenosti u potrazi za ličnošću koja jesmo, koja težimo da budemo i svime što nas u tome sprečava. Junak za sobom vuče teret korena koji mu se, baš kada izgleda da se uspešno uklopio u novu sredinu, obraćaju iz daljine, glasovima krvi: sopstvene (porodica) i kolektivne, one prolivene (nacija), stvarajući pometnju, iznoseći na površinu sve što je odavno potisnuto. Time nam je omogućen neposredan uvid u (naročito skorašnju) istoriju izraelsko-palestinskih okršaja i dešavanja na Bliskom Istoku (beskonačna ratovanja, potpomagana „intervencijama“ velikih sila sa sopstvenim interesima), ali i čitavu privatnu povest, od samog početka određenu pripadnošću narodu, njegovim stradanjima i prinudnom odrođenošću od zavičajnog tla.
