Nagrada Evropske unije za književnost 2017. godine dodeljena je romanu Egzodus roda malteškog pisca Valida Nabhana. Odisejin prevod na srpski (rađen prema autorizovanom prevodu sa engleskog) prvi je prevod ove knjige na strani jezik. Pored toga, ovog pisca sa nama povezuje i to što je godinu dana studirao u Jugoslaviji i dobro naučio naš jezik, koji govori i danas.

Svet Bliskog istoka oduvek me je privlačio kao svet za koji sam verovala da je potpuno drugačiji od našeg, evropskog. Druga religija, kultura, navike, običaji, verovanja… Međutim… Čitajući ovu knjigu punu aurobiografskih elemenata, istorijskih činjenica i ironičnih aluzija, otkrila sam mnogo sličnosti između sudbina ljudi sa Bliskog istoka i ljudi sa ovih prostora… Izgleda da je sudbina malih (brojčano malih, ali i onih siromašnih, ekonomski nerazvijenih) naroda svugde ista. Oni su samo igračke u rukama velikih sila, čiju igru potpomažu vođe i intelektualci tih istih malih naroda, malih naroda nesposobnih da prošire svoje vidike. Mali ljudi su ti koji i nepitani na plećima nose breme istorije: breme sukoba iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nabil nosi sa sobom palestinsko breme iako Palestinu nikad ni video nije. Oba brata mu ginu za palestinske ideje. Obe porodice su protiv drugarstva izbeglice Nabila i beduina Muse, iako oba dečaka žive na marginama jordanskog društva, iako se Musin otac propio, a Nabilov zaćutao. Živeći na Malti, Nabil beži od uskih pogleda u Jordanu, ali se od arapskog prokletstva nikad potpuno ne otkida, ne odlazi u Englesku. Nabil ne uspeva da ostvari trajnu vezu sa Nadjom. Zašto? Da li je Nabil žrtva ili ubica? Mogu li se neke neizbrisive granice ipak preći? Šta je i gde je suština čovekovog identiteta? Otkrijte čitajući!

Izvor: Jelena Zagorac