Možda sami (odavno) nemate pravo na raspust, ali verovatno poznajete nekoga ko upravo uživa u njemu. I verovatno ste uveliko odrasli, što ne znači da se ne smete osećati detetom u duši. Velike su šanse da ste vlasnik kućnog ljubimca i to upravo mačke, a ukoliko iz bilo kog razloga to nije slučaj, sigurno vas zabavljaju anegdote o ovim životinjama. Uglavnom, jedno je sigurno: bez obzira na godine i status, iskusni književnik Georgi Konstantinov osvojiće vaše simpatije knjigom “Doživljaji riđeg gusara, Tufa” (Odiseja, 2018; orig. “Приключенията на Туфо рижия пират”, 1980-1994). Radi se o zbirci od šest priča o najpoznatijem fiktivnom bugarskom mačku, koji već trideset godina drži poziciju omiljenog lika iz dečje književnosti naših suseda (i južnoslovenskih srodnika), postavši u međuvremenu čak deo školske lektire.
U kratkom uvodu, autor objašnjava kako je, tokom dugogodišnjeg izlaženja u nastavcima, prvobitni humoristički roman pod nazivom „Riđi gusar Tufo“ narastao do sadašnjeg, integrisanog i preuređenog izdanja. Poglavlja su naslovljena u maniru stare pustolovne proze, sa kratkom najavom dela radnje koji sledi, time se oslanjajući na tradiciju klasičnog pripovedanja. Epizode uvrštene u ovo izdanje su: „Jedan dugi dan“, „Tufo na selu“, „Tufo, riđi gusar“, „Tufo u školi“, „Tufo kosmonaut“ i „Tufo riđa zvezda“. Jasno je da pokrivaju sve važne oblasti interesovanja ciljne grupe čitalaca, kao i dovoljno širok prostor za najrazličitije podvige u kojima Tufo dobija priliku da se oproba.
Tufo nikada nije plovio okeanom. Nikada nije napadao trgovačke brodove i ribarske čamce da bi im oteo dragoceni teret. Nije pio rum, nije bio jednook i nije imao drvenu nogu.
Naprotiv, Tufo je imao četiri noge, kao i sve mačke na svetu. I odrastao je na šesnaestom spratu, u stanu sa frižiderom, televizorom i velikom bibliotekom. (str. 19)
Pa, ipak, sve to nije dovoljno jednom kućnom mačoru, po prirodi radoznalom i neustrašivom, zbog čega će iskoristiti prvu zgodnu priliku da šmugne u svet. Tačnije, u bilo koji prostor izvan svog doma, odakle ga je do tada vlasnik (zanimljivo, ovaj izraz se nijednom ne upotrebljava!) - dečak Kosta, tek povremeno iznosio u torbi. Jednom kada se nađe na slobodi, prepušten samom sebi, Tufo će upoznati Mastiljavog mačka (tako ga zove jer je ofarban u navijačke boje), prisustvovati (i učestvovati u) fudbalskoj utakmici, popeti se na svoje prvo stablo, videti pravu fontanu i letnji bioskop. Pred mačkom se otvara čitava nova dimenzija postojanja, sagledana upravo njegovim očima i shvaćena logikom vrste. Podrazumeva se da će tom prilikom izazvati džumbus i uleteti u svakojake nevolje.
Biti kućni mačor uopšte nije lako - stalno te zatvaraju, često te nagaze na rep i prete ti prstom, stalno te smeštaju u različite kutije i taman kad se udobno smestiš, prebace te na drugo mesto. Izgleda da ljudi tako izražavaju svoja osećanja - što te više vole, to ti se više mešaju u život. (str. 39)
Kroz nekoliko samostalnih, ali hronološki povezanih i međusobno nadovezujućih epizoda, junak putuje vozom, brodom, biciklom i raketom; provodi raspust na selu, postaje predmet naučnih eksperimenata i cirkuska atrakcija. Najuspešnije je iskorišćen pripovedni postupak oneobičavanja, zahvaljujući kome iz mačje perspektive doživljavamo gajde kao jednonogu životinju, bele kokoške postaju pokretni sneg, a avion - velika brkata ptica. U određenim celinama nam biva otvorena i dečakova tačka gledišta, zahvaljujući kojoj su objašnjeni poreklo ljubimca i dotadašnja istorija njihovog drugarstva.
Kako izgleda mačje pijanstvo ili naći se u potpalublju prekookeanske trgovačke barke „Ahil“; ko je bolji cimer, papagaj Belmondo ili cirkuski lav; kao i na koji način Tufo doživljava brodolom usred bure, a kako jesenju kišu, predočeno je kroz duhovite i istovremeno divne opise, sa često prilično mudrim zaključcima. Uostalom, uvidevši da znanje čini ljude svemoćnim gospodarima prirode, Tufo će odlučiti da (krišom) i sam krene u školu. Izdvajaju se epizode sa profesorom-usamljenikom koji izučava i sakuplja leptire, dečacima navijačima koji koriste Mastiljavog mačora kao svoju maskotu, a tu je i bavljenje tipično ljudskim nevoljama poput finansijske krize, protesta i predizborne kampanje. Da je u pozadini dosta ozbiljnih tema, postaje jasno gotovo od samog početka: Masti je, zapravo, žrtva nasilja (dečaci ga, u zavisnosti od ekipe koja se dočepa „maskote“, stalno farbaju u različite boje, nose i bacaju unaokolo kako im je volja). Isto se može reći za Belmonda (sa gazdom pijancem), a čitav jedan zaplet zasniva se na krađi uličnih mačaka od strane muške i otrcanije verzije Kruele De Vil, iz predgrađa.
Značajno je skrenuti pažnju i na vrlo dobro uspostavljenu dinamiku i simboliku Tufovih odlazaka od kuće, pa ponovnih vraćanja. Naime, dom je nezamenljiv kao jedino mesto odakle uvek mogu da pobegnem i baš ta mogućnost izbora kao glavnog pokazatelja slobode svaki put odigra odlučujuću ulogu. Boravak na futuristički osmišljenoj, naizgled savršenoj Planeti mačaka, podsetiće ga koliko zapravo voli ono što već ima (uključujući rep!), sa svim pratećim manama i uprkos svemu.
Jer na ovom svetu siguran život ponekad nosi dosadu, a previše zanimljiv život obično ima loš kraj. (str. 102)
Nisu sve priče ujednačenog kvaliteta. One prve, nešto kraće, ujedno su uspelije i bolje povezane u celinu. Poslednja, najrazvijenija i tematski najsloženija epizoda brzo gubi početni zamah, nije koherentna, čak postaje i dosadna usled rasplinjavanja na nekoliko različitih polja, pri čemu slabi veza sa polazištem. Tako se, od primetno mračnijeg tona izazvanog društvenom krizom koju mačak percipira na svoj način, pa preko epizode u cirkusu kao tipičnoj eksploatatorskoj sredini, uz digresije posvećene putešestviju mladog sportiste, dolazi do „distopijskog raja“ u svemiru. Spomenuti odeljak sa biciklistom je donekle nepotreban i razvučen, ali istovremeno uspešno pokazuje u kojoj meri novac i slava kontraproduktivno utiču na ljude.
Piscu je, zapravo, perspektiva životinje odlično poslužila da potkači odgovarajuće društvene anomalije i skrene pažnju na figure koje oličavaju nepravdu. Takav je, recimo, licemerni kandidat za predsednika, koji se na rečima zalaže za zaštitu životne sredine i svih životinja, da bi već narednog trenutka šutnuo „nesnosnu mačku“. Iako ovo nisu osavremenjene basne, naprotiv (mačoru su čak i psi bolji prijatelji od ljudskih bića, koja, uz izuzetak članova porodice u kojoj živi, uglavnom predstavljaju izvor opasnosti, surovosti i pohlepe), jasno reflektuju mane sveta čiji smo svi deo.
Povremeno najviše nalikujući vitkijoj, znatno aktivnijoj verziji čuvenog Garfilda, Tufo je inspirisan porodičnim mačorom samog autora. Sve je počelo tako što je priče o njemu smišljao za sina (Konstantina, odnosno, „Kostu“ iz knjige), da bi nakon sugestije prijatelja kome se naročito svidela mačkova svemirska avantura, povezao skraćenicu UFO (kod nas NLO - Neidentifikovani leteći objekat) sa bugarskim izrazom „tufo“ (odnosi se na grm koji u jesen poprima boju mačkovog krzna) u savršeno ime za protagonistu. Ispostaviće se da je nastala prava nacionalna legenda, sada dostupna i ovdašnjim čitaocima u štivu lepog stila koje, pored toga što je kao stvoreno za dane letnjeg raspusta, ne ostavlja utisak zastarelosti (iako piščeve dorade, srećom, nisu išle toliko daleko da suzbiju prvobitni duh vremena nastanka i razvijanja ideje). Prateće ilustracije potpisuje Nikola Korica.
