Roman Doživljaji riđeg gusara Tufa Geogrija Konstantinova u Bugarskoj ima status klasika književnosti za decu. Roman koji je danas deo školske lektire, najpre je izlazio u nastavcima, a izdanje koje je na srpsko tržište stiglo zahvaljujući izdavačkoj kući Odiseja (2018) predstavlja integrisano izdanje romana, dopunjeno i preuređeno. Doživljaji riđeg gusara Tufa jesu celina koja se se sastoji od šest priča: „Jedan dugi dan“, „Tufo na selu“, „Tufo, riđi gusar“, „Tufo u školi“, „Tufo kosmonaut“ i „Tufo riđa zvezda“. Na polju forme, sve priče su koncipirane tako da podsećaju na žanr pustolovne proze, sa kratkim uvodom u epizodu koju sledi, dok stilski, opisi Tufovih avantura podsećaju na novinske izveštaje. No, pre nego što se pozabavimo Tufom i njegovim pustolovinama, možda ne bi bilo loše da se na kratko osvrnemo na bugarsku književnost za decu i potražimo razloge zbog kojih roman Geogrija Konstantinova zauzima tako bitno mesto u kanonu.
Bugarska književnost za decu, kao i književnost uopšte, razvijala se pod krilaticom Samo je prosvetljen narod slobodan, koja se nije izgubila iz vida ni u jednom od stupnjeva razvoja bugarske nacionalne književnosti. U skladu sa epohama, menjale su se teme i forme. Od rimovanih maksima, koje su preovladavale u prvim godinama nastanka a koje su deci predočavale njihove dužnosti pa sve do kompleksnih romana, koji kritikuju procese tranzicije i globalizacije, mlada publike prošla je put od pasivnih primalaca pouke do aktivnih učesnika u prosvećivanja. Avanture mačka Tufa prvi put su predstavljene čitalačkoj publici početkom osamdesetih godina prošlog veka, u trenutku kada bugarska književnost za decu doživljava svoj novi početak, kada se javljaju autori koji u deci vide svoje sagovornike, a forme bajke i basne ponovo dobijaju na značaju1. Tufo, junak čijim su avanturama svedočile generacije mlade publike, proizvod je želje da se recipijent zabavi i poduči, a mi ćemo pokušati da odgovorimo na pitanje je da li je Konstantinov u tome i uspeo.
Riđi mačor Tufo živi dosadnim životom gradskog mačka na šesnaestom spratu jednog solitera u Sofiji. Njegov svet širi se tek povremeno, kada ga dečak Kosta iz stana izvede u torbi. Zanimljivo je što se termin vlasnik uopšte ne koristi; Tufo progovara iz pozicije ravnopravnog člana porodice. Radoznao da sazna šta se sve krije u svetu van stana i Kostine torbe, Tufo će iskoristiti svaku priliku za avanturu, a kada njih ne bude bilo – sam će ih stvoriti. Avanture će ga odvesti na različita mesta: fudbalsku utakmicu, TV studio, bioskop, školu. Družiće se sa mačkama, papagajima, psima, ali i naučnicama i naučnicima. Uhvatiće jednu lisicu, preživeti jednu buru, uzeće aktivno učešće u demostracijama, a svemirom će putovati čak dva puta. Svaka od tih situacija, neće na ispit postaviti samo njegovih devet života, već i njegove osobine. Do kraja romana, publika prati kako razni događaji u životu grade karakter: Tufo roman započinje kao mačak nemirnog duha, a završava ga kao pravdoljubiv junak, koji se ne plaši borbe protiv nepravde. Ako imamo u vidu da Tufo treba da predstavlja mlado biće koje tek upoznaje svet i ideju da je književnost oruđe koje to mlado biće treba da poduči, onda na ovaj roman možemo gledati i kao na jednu varijantu romana odrastanja.
Tufova funkcija ne leži samo u tome da ohrabri publiku da upozna i istraži svet oko sebe. Kroz svaku priču provlače se pouke, nekada vrlo očigledne, nekad predstavljene kao Tufove opservacije i zaključi o svetu. Zahvaljujući činjenici da tokom svojih putešestvija uspostavlja mnoga prijateljstva i bliske odnose, Tufo, a s njim i mlada publika, naučiće dosta o ljudima i međuljudskim odnosima, ali i to da u životu postoje i tužni događaji poput teških rastanaka i smrti onih koje volimo. Konstantinov doživljaje svog junaka koristi da istakne i pojedine negativne društvene pojave, mada ih ne kritikuje podjednako oštro. Dok se, na primer, sa posebnom pažnjom zadržava na kritici političkog sistema i onih koji su njegov deo, propušta da se detaljnije pozabavi nasiljem navijača nad životinjom: Mastiljavi mačak je svoje ime dobio zbog toga što ga dečaci iz ulice svake subote pred utakmicu boje plavim mastilom. Osim što naglašava da je mačak tužan dok objašnjava kako je od snežnobelog mačka postao mastiljav i kako mu sudbina zavisi od rezultata na utakmici, ne postoji ozbiljniji komentar vezan za tu situaciju.
Iako je tematska nit jasno uočljiva, uspešnost njenog prikazivanja u okviru posebnih celina varira. Tako na primer, prvu, koherentniju celinu, čine kraće priče, jednostavnije strukture i u potpunosti zaokružene. Međutim, čim se autor odluči za malo složeniju radnju, poput one zastupljene u poslednjoj celini pod nazivom „Tufo riđa zvezda“, početna dinamika se brzo urušava: digresije postaju opširnije i glavna pripovedna nit slabi.
„Tufo riđa zvezda“ jeste celina koja u prvi plan stavlja ekonomsku krizu i političku s početka devedesetih godina XX veka. Od samog početka, ton pripovedanja osetno je drugačiji, ozbiljniji i tamniji u odnosu na ostale celine. Dok pati za avanturističkim životom, Tufo počinje da primećuje promene u navikama svojih ukućana. Njegova poslednja avantura biće, dakle, motivisana željom da sazna šta se dešava i zašto se kvalitet njegovog života promenio. Kada se ponovo nađe na ulici, Tufo će primetiti da se promene dešavaju svugde i na svim nivoima i da one nisu nimalo jednostavne niti prijatne.
Priča obiluje i velikim brojem sporednih junaka, čije prisustvo ili nije dovoljno iskorišćeno ili je nepotrebno razvučeno, što vidimo na primerima profesora Karašeširkovića i bicikliste Božidara. Dok je profesorova jedina uloga da pokaže prisustvo mladih u političkim okupljanjima (a ne, recimo, manipulaciju studentskim pokretima), Božidareva prisutnost je iskorišćena je da se prikažu negativne posledice koje novac i slava mogu imati po čoveka. Digresije njemu posvećene nepotrebno usporavaju tempo uspostavljen u prethodnim pričama, što dovodi do toga do odlaganja kulminacije. Epizodu dodatno komplikuje digresija vezana za eksploatisanje unutar cirkuske zajednice, inače izuzetno bitna tema, ali budući da je nevešto uklopljena u ostatak priče, deluje kao da joj tu nije mesto.
Ipak, jedna od najvećih zamerki romanu koji se diči titulom klasika književnosti za decu, jeste uočljivi nedostatak ženskih likova. Osim Kostine majke, u romanu se pojavljuje još i Mariela Maron, crvenokosa naučnica iz Kosmičkog instituta. Iako nam sveznajući pripovedač otkriva da je inženjerka, u romanu nema scena u kojima se ona zaista bavi svojim poslom. Na taj način, lik Mariele Maron ne izlazi ih standardnog poimanja junakinje koju definišu telesna i duhovna lepota, a dominacija aktivnih muških junaka poručuje da je svet mesto u kojem avanture pripadaju samo dečacima. Tufov svet je jasna refleksija sveta u kojem su odrastale i još uvek odrastaju generacije mladih čitateljki i čitalaca. I upravo zbog toga, Tufo kao junak morao bi da progovori o mnogim nepravdama koje ovaj svet čine, a nisu isključivo vezane za licemerne političare. Budući da su nastajale u periodu obnavljanja bugarske književnosti za decu i u svetlu ideje na kojoj počiva čitava istorija bugarske književnosti, avanture ovog mačka nemirnog duha svakako su zanimljiv način da se mlada publika okuraži da izađe i upozna svet u kojem živi, ali nedostatak kritičkog pristupa prema nepravdama koje ugrožavaju i ostale grupe društva, znatno su umanjile prosvetiteljsku ulogu romana.
Piše: Slavka Vlalukin
Izvor: www.mini.bookvica.net
