Norvežanin Ju Nesbe proslavio se žanrom trilera. Njegovi romani, pogotovo oni iz svojevrsnog korpusa o Hariju Huleu, značajno su doprineli rastućoj popularnosti skandinavskih „krimića“ kod čitalaca širom sveta. Prepoznatljivo mračnoj estetici, junacima koje više opisuje predznak anti i neumivenoj, direktnoj slici društva pokretanog perverznim pobudama, Nesbe ostaje veran i kada se bavi npr. reinterpretiranjem klasične drame („Magbet“, u okviru projekta Hogart Šekspir). Može li se sve to uopšte povezati sa pisanjem knjiga za decu, pa još podjednako omiljenih, ekranizovanih i prilično zabavnih? Bićete iznenađeni izvodljivošću datog poduhvata, o kojoj svedoči ubedljiv primer zvani „Doktor Proktor i velika krađa zlata“ (Odiseja, 2018; orig. „Doktor Proktor og det store gullrøveriet”, 2012).
Zaista nije redak slučaj da autori, uveliko afirmisani u jednom stvaralačkom domenu, požele da se dokažu i na nekom drugom, najčešće potpuno drugačijem polju. Ju Nesbe ne predstavlja izuzetak. Međutim, još ređi su oni koji udaljavanjem od sigurnih voda ostanu na površini, ponekad čak i prevazilazeći uspeh postignut „primarnom“ delatnošću, a tu je Nesbe i te kako među malobrojnim srećnicima. „Nimalo začuđujuće“, neko bi rekao, s obzirom da se školovani ekonomista do sada oprobao i kao novinar, muzičar, sportista. Ipak, tek na nagovor kćerke Selme, ali i sopstvene neodoljive želje da se malo opusti i „otkači“, započeo je serijal o neobičnom triju boraca protiv belosvetske nepravde. Prva knjiga objavljena je pre dvanaest godina, oborivši sve rekorde u nacionalnoj kategoriji pisanog stvaralaštva za mlade. Upoznavši Viktora Proktora, njegove „asistente“ Lisu i Buleta, svet je osvojen. Za „Doktor Proktorovim prdiprahom“ (knjigom koja već naslovom pokazuje rešenost da se bez ikakvih kočnica pozabavi svim mogućim načinima izazivanja smeha) usledila su četiri nastavka. I baš je pretposlednji (peti još čeka prevod) poslužio kao savršen ogledni uzorak na sajamskoj radionici izdavačke kuće „Odiseja“ (o čemu je bilo spomena OVDE), posvećenoj adekvatnom promovisanju, vrednovanju i približavanju dečje književnosti. Da je upravo Nesbe ispunio (pred)uslove za ambasadora među savremenim piscima koji se obraćaju klicima, uveriće nas već prve strane njegovih knjiga.
Ukratko rečeno, protagonisti ovog maštovitog, duhovitog, namerno što apsurdnijeg i vrlo angažovanog serijala, sasvim su netipični heroji. Dr Proktor je pronalazač stvari bez vidljivog (a ruku na srce i NEvidljivog) upotrebnog smisla. Lisa je pametna, ali daleko od popularne u razredu, pa i sopstvenoj porodici. Bule se upravo doselio u njihovu ulicu, od početka postavši, onako sitan, slabašan i „šargarepičasto“ riđ, meta dežurnih siledžija. Tri marginalca će se, očekivano, prepoznati i udružiti u zajedničkim poduhvatima, koji vode čas unazad kroz vreme, čas do samih kosmičkih prostranstava. Neka vas, uprkos svemu, ne zavara karikaturalni, fantastični, namerno krajnje alogični siže. Baš kao što to čini svojim trilerima za odrasle čitaoce, Nesbe pronalazi način da pošalje, iako uvijenu u smeh i prenesena značenja, poruku tolerancije, slobode i ispravnosti kao konačnog cilja za svakoga od nas.
Zarad toga će dvostruko adresiranje knjige (koja se obraća, na više nivoa, različitim grupama čitalaca), jasna angažovanost i društvena kritika sve vreme biti vodeća obeležja avantura izumitelja prdipraha i vremeplovne kade, uključujući i temu današnjeg teksta. Ovoga puta, dužnost će ih odvesti na Ostrvo, gde agente Skotland Jarda parališe strah od bande pljačkaša. U pitanju su ozloglašena braća Kranč – Alfi, Beti i Vili, međutim, “mozak” zločinačke delatnosti je njihova majka, šapnuo je Helge i oprezno pogledao oko sebe. Poznata je kao najgora stvar koja je zadesila London još od velike kuge 1665. godine. S obzirom da im je poslednja meta bila Norveška banka, uznemireni guverner Tur nekako uspeva da skrene pažnju kralja, do tada zaokupljenu gledanjem sportskih vesti. To podrazumeva odvajanje od goruće senzacije, izveštaja o Maksimusu Rubljovu, vlasniku Čelčester sitija. Ovaj tajkun želi da, pre finala Kupa, pazari Ibranaldoveza - naskupljeg, najboljeg i najrazmaženijeg fudbalera na svetu. Guverner mora da, pre inspekcije koju će izvršiti Svetska banka, u sef vrati (jednu jedinu preostalu) zlatnu polugu iz nacionalnih rezervi. U suprotnom, državi preti bankrot: ne samo što će postati siromašni kao Švedska, nego još gore, kao Istočna Austrija!
Konačno alarmiran, kralj poziva Tajnu službu garde da skupa izvagaju rešenje. Između ostalog, biće predloženo angažovanje najpoznatijeg Nesbeovog junaka, što je tek jedan od metatekstualnih primera:
Kao prvo, imamo ovog tipa. Zove se Hari i, po svemu sudeći, neverovatan je detektiv. Nažalost, trenutno nije u zemlji.
Kažu da je u Hong Kongu, puši opijum. To je loša navika, Vaše Veličanstvo.
Nakon kraćeg razmatranja, izbor pada na nepobedivi trio. Njihov zadatak je da se, u jeku fudbalske groznice, nekako „prošvercuju“ među protivničke redove.
I već uvodni pasus, sročen u maniru najveštijih usmenih pripovedača (pričalaca) zarobljava pažnju direktnim obraćanjem i stavljanjem čitaoca pred izazov: je li dovoljno hrabar da nastavi dalje? Iskoraci u neposredno zapodevanje komunikacije javiće se na još nekoliko mesta u tekstu (recimo, kada agenti Tajne službe budu pitali kralja: „A šta ako sve ovo čita neko ispod osamnaest godina?“ ili još otvorenije, pošto odeljak najavi na sledeći način: Baš ovo poglavlje nema naslov. Nadam se da ćete preživeti.) Pored toga, pokazuje lepotu Nesbeovog stila, pa ne mogu da odolim citiranju čitavog odlomka:
Noć je u Oslu, i kiša pada po tihom, usnulom gradu. A da li je baš sasvim usnuo? Kap kiše pada na časovnik kule Gradske skupštine, neko vreme se grčevito drži za vrh velike kazaljke, a onda popušta i pada dvadeset metara naniže. Pogađa asfalt uz mek pljusak i otiče duž tramvajskih šina s ostalim kapima. Ako bismo sada ispratili tu kap koja se zaputila ka poklopcu šahta u gradskoj noći, u tišini bismo načuli prigušeni zvuk. A kad kap procuri kroz rupicu poklopca i slije se u kanalizacioni sistem Osla, gde je mrak još gušće nabijen, taj prigušeni zvuk postao bi razgovetniji. I onda bismo zajedno s tom kapi zaplovili štrokavom, smrdljivom kanalizacionom vodom, kroz cevi – neke male i uzane, neke tako velike da se u njima možete uspraviti – cevi što vode tamo-amo daleko ispod tog sasvim skromnog i malog velegrada koji je prestonica Norveške. A polako, kako nas taj probavni sistem odvodi sve dublje u utrobu Osla, zvuk se pojačava. (str. 5-6)
U zaplet su direktno uklopljeni brojni intertekstualni i parodični elementi. Navedimo samo ime paba: Lav, hrčak i strašno nakrivljena volovska kola gospodina Blesangtona koji je nekada prodavao ražano pivo dole kod starog mlina. Počev od pseudonima koje naši „istražitelji“ biraju (Šerl, gospođica Okholms i Roni Makaroni), preko Muzeja voštanih figura Madam Turet i stadiona Vobli, pa do agenata Još tajnije službe Njenog kraljevskog veličanstva (koji se zovu Džekil i Hajd), nailazićemo na različite vrste humora, u zavisnosti od adresata (čitaoca kome je aluzija upućena). Dok će deci svakako najzanimljivije biti igre rečima i, povremeno čak opscena komika, stariji će lako prepoznavati savremene teme (fudbalski transferi, tajkuni, navijači, pranje novca, nesposobne vlade), ali i selidbe motiva i likova (porodica Kranč ima uzor u Daltonovima, a još dalje u likovima Kejt Barker poznatije kao „Ma Bejker“ i njenim sinovima).
Izvori komike su, takođe: transkribovan engleski; poliglotske pilule; rakolovac kao trener Rotenhama (raspala šunka) - „najgoreg kluba u Maloj i Velikoj Britaniji“. Sem univerzalne, prisutna je lokalna satira, poput plombi koje su „pojele“ norveški budžet. Nesbe se ne ustručava od podsmevanja stereotipnim viđenjima, kako svog, tako i drugih naroda, a ne zaobilazi ni sopstveno pisanje: I ovo je sad toliko uzbudljivo da sigurno deluje potpuno idiotski ovde završiti poglavlje, ali baš to mislim da uradim. (str. 131) Izraz „mamina kuhinja“ dobiće sasvim novo značenje nakon degustiranja grdobine sa rendanim noktima, dedinog izbljuvka i birmingemskog pudinga. Kad „zagusti“, čak i moneta Monopolinezije ima bankovnu vrednost, a motiv (dečjeg) nasilja, kroz tzv. crveni poker, stilizovan je tako da ne deluje previše strašno.
Veliki doprinos pružaju ilustracije Ane Petrović, namenski rađene za potrebe domaćeg prevoda. One su u funkciji komentara teksta , pri čemu ne remete čitanje, već su - nalik vinjetama – raspoređene na uglovima listova, prate tok radnje i pomažu orijentaciji, upotpunjujući doživljaj priče. I kada izgleda da preteruje, autor to čini u službi neobuzdanog, grlatog smeha iz duše, koji sasvim verno odražava njegovo nesputano pisanje. Tako pismeno podetinjivši, Ju Nesbe je izmaštao alternativnu dimenziju bekstva od tamne strane života kojom se bavi kroz svoje trilere. Ona je, dakako, prisutna kao predmet otpora Proktorove družine, s tom razlikom da je moguće pobediti, najneverovatnijim sredstvima, svakome od nas - ma kako „mali, slab i neprihvaćen“ izgledao.
