Jeste li u nekom periodu dosadašnjeg života pisali dnevnik? Moja malenkost ga u kontinuitetu vodi (zar već?!) sedamnaest godina, s tim što je pre toga bilo više „prigodnih“ faza poput onih kada sam beležila dnevne utiske sa: letovanja, zimskih škola u prirodi, bioskopskih projekcija, čak i tokom bombardovanja '99. – ovo poslednje na podsticaj tetke. Nije pravilo, ali dnevnički zapisi u tom ranom uzrastu običnu počinju da se nižu od nekog prelomnog događaja i isprva su prilično šturi, „elementarni“, ali nekako izveštačeni usled svesti da odrasli u svakom trenutku mogu (uglavnom i hoće) zaviriti da ih pročitaju. Ne sasvim u slučaju Lote, glavne junakinje serijala „Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke“ (orig. Mein Lotta-leben) koji je doneo popularnost nemačkoj književnici Alisi Pantermiler. Hoće li jednoga dana postati nalik imenjakinji, Verterovoj opsesiji, ili možda vlasnici istog hobija – Bridžet Džons, pokazaće vreme. Za sada, zabeleške devojčice broje petnaest objavljenih knjiga, niz započet naslovom „Kunići na sve strane“ (Odiseja, 2020; orig. Alles voller kanichen, 2012.). Autorku su inspirisali romani Astrid Lindgren (što postaje jasno već imenovanjem junakinje), knjige o „Šonjavku“ i Adrijanu Molu, ali i sopstveni sinovi, zbog kojih je zapravo počela da piše.
Lotu je, dakle, na započinjanje dnevnika nagovorila baka, a početak te aktivnosti poklopio se sa polaskom u „ozbiljnu“, višu osnovnu školu „Ginter Gras“. Ono što se razlikuje jeste odsustvo naročite ekskluzivnosti zapisanih misli – s obzirom na to da ima tek deset godina, Lota i dalje prilično otvoreno izražava sve što joj je u datom trenutku na srcu i na pameti, tako da kroz živopisne beleške samo pratimo događaje koji su se već odigrali, sa najrazličitijim posledicama. Njeni unosi su, shodno perspektivi deteta, prepuni oneobičenih slika, duhovitosti nesvesne sopstvenog izvorišta, šašavih ideja i sasvim direktnih, neuvijenih asocijacija. Tako ćemo odmah upoznati ostatak porodice: oca – uštogljenog nastavnika; majku – kupoholičarku zaluđenu „nju ejdž“ trendovima; i braću za koje je dovoljno reći da su u pitanju blizanci osmogodišnjaci – očekivano bučni, nesnosni, u stalnoj pripravnosti za smicalice. Lota mrzi indijsku flautu na kojoj je majka uporno tera da vežba, a nasuprot tome više od svega želi kućnog ljubimca. Najbolja drugarica joj je Čejena, sa kojom deli razred, mada ova ponašanjem i stavom stalno ističe svoju veću „odraslost“.
Stroga nova razredna škakljivog prezimena (Gizela Kakinger), pomodarka Berenika fon Bedeker, susetka Zgroming i kornjača Histers su tu da Loti komplikuju svakodnevnicu, pored neizbežne flaute koje joj nikako ne polazi za rukom da se reši.
Ali, Histers nije nikakav kućni ljubimac! Stara je najmanje hiljadu godina i mislim da je već odavno umrla. Nikad se ne pomera. Više uopšte ne znam kako joj izgleda glava, jer je stalno pod oklopom. (str. 67)
Histers se, baš kao i flauta, iako statična i „neživa“, nekim čudom uvek nađe na Lotinom putu, a te situacije su po pravilu smehotresne. Kako bi uspela da zaradi novac za željenog ljubimca, a ujedno se i otarasi nesnosnog instrumenta, Lota će uz Čejeninu pomoć pokušati da rasprodaje kuniće, snimi jedan od smešnih videa o životinjama koji su toliko u trendu, a na sebe preuzima i čuvanje susetkinog psa. Spomenula sam kuniće? Njihova uloga je, kao što naslov sugeriše, veoma istaknuta. Naime, iza dosta komičnih opisa Čejeninog ponašanja i doma, krije se prilično teška situacija: samohrana i depresivna majka ne primećuje da su joj deca potpuno razularena; da jedu kobasice i slatkiše za svaki obrok; kao ni to da su se Čejeni i njenoj mlađoj sestri u sobi – krajnje logičan rezultat kupovine mužjaka i ženke – nakotili kunići (prema Lotinoj proceni, oko „dve stotine“), sa sve propratnim vonjem i brabonjcima. Izobiljem im se pokušava nadoknaditi praznina (otac je napustio zajednički stan), tako da u dečijoj sobi nema mesta ni da se sedne, Čejena na vašar nosi pedeset evra (Lota „samo“ deset) i poseduje sve moguće tehnološke novotarije (dok je Lotin otac izričito zabranio izume mlađe od video-rekordera). Ipak, od svega nabrojanog, Loti su baš kunići ono na čemu zavidi drugarici, iako istovremeno oseća da na celoj toj slici nešto ozbiljno nije kako treba.
Kako autorka naglašava, njene knjige pre teže da zabave i nasmeju nego da pošto-poto edukuju, ali se, naravno, kroz komično uvek da iščitati važna poenta, pa i kritika sveta odraslih. Perspektiva deteta koje njihove postupke i različite oblike ponašanja vidi kao, najblaže rečeno, čudne, zapravo nam pruža realniju vizuru. Zahvaljujući njoj ćemo, kroz lik Lotine majke, sagledati apsurd opsesivnog trošenja novca (primera radi, ona sa specijalizovanih televizijskih kanala naručuje čak i stvari za koje nije sigurna čemu služe) ili odavanja istočnjačkim životnim stilovima. S druge strane, kroz relativnu zadrtost Lotinog oca i nastojanja da deci umesto savremenih nametne svoje oblike razonode (recimo, „telefon“ napravljen od jogurtskih čaša i kanapa), predstavljen je generacijski jaz, ali i dokazano da kod dece „zastarele“ stvari i te kako dobro prolaze, ako ih ka njima vodi instinktivna znatiželja. Kod Čejene, opet, megalomanija (čak i u ishrani) zaklanja samoću, ponašanje mlađe sestre je potpuno neartikulisano, dok Lotinu prijateljicu zanimanje za dečaka Kazimira čini „starijom“ od glavne junakinje kojoj tako nešto još nije na pameti.
U tom smislu, dnevnik počinje da preuzima svoju, po čitaoca najvažniju, ulogu osvešćivanja značajnih životnih pitanja i načina na koji se izlazi na kraj sa njima. Ipak, u skladu sa namerom Alise Pantermiler, na kraju uvek prevlada humor, bilo to u svakome prepoznatljivom, dvosmislenom odnosu prema tehnologiji; opservacijama o braći u toku vožnje do restorana (kada je primorana da sedi u sredini, što njih svejedno ne razdvaja dovoljno da se ne bi tukli PREKO Lotine glave); susetkinom papagaju: On zapravo nije papagaj nego NIMFA, rekla je jednom moja mama. Mislim da to nimfa znači da je bolestan. Ima mnogo nimfe, limfe, ili već tako nekako, što nije krv, nego je nešto drugo (str. 80); psu Poli; ili činjenici da Lota toliko loše svira, pa joj se čini da su njene plišane igračke oživele radi izražavanja protesta.
Za ilustracije, bez kojih komika svakako ne bi bila upola dobro i aktivno posredovana, godinama je zadužena Danijela Kol, stalna saradnica autorke na serijalu.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Kako biti heroj u ova šugava vremena
