Glavni junak i narator romana „Mladić“ Fjodora M. Dostojevskog, mrzi što stalno mora da objašnjava sagovornicima kako nije od TIH Dolgorukovih, osirotelih petrogradskih plemića u direktnoj vezi sa carskom porodicom. Svaki put kada ga, čuvši njegovo prezime, oslove sa „kneže“, u velikoj neprilici i posramljenosti dodaje „samo Dolgorukov“. Ali, to je neka druga priča, svakako različita od one koju Sofka Zinovjev u knjizi „Crvena princeza: Revolucionarni život“ („Odiseja“, 2011; orig. Red Princess – A revolutionary life, 2007) ispreda o svojoj baki i imenjakinji, odnosno, njenom uzbudljivom vremenu. Memoarska proza je obično veoma zanimljiva kada govori o ličnostima sa bogatom iskustvenom i misaonom biografijom, a žena čijim se dnevnicima, prepiskom i neposredno isripovedanim sećanjima unuka služi, i te kako ima šta da nam ponudi.
Filmski živopisna istorija Sofije „Sofke“ Skipvit, rođene Dolgorukove, prati veliki deo povesti prve polovine veka za nama, čija je takoreći vršnjakinja. Rođena 1907. godine, u braku kneza Petra Dolgorukova (bliskog rođaka ruskog cara Nikolaja II) i slobodoumne grofice Sofi Bobrinske (direktni potomak vanbračnog sina Katarine Velike), njihova kći jedinica kao da je bila predodređena za kretanje u društvu ličnosti neobičnih koliko i zamršena, duga porodična genealogija. Naravno, sve to ne bi mnogo značilo da njeni karakter i nasleđe sami po sebi nisu objedinili niz protivrečnosti, proishodeći u istinski spektakularnoj životnoj priči, dostojnoj dobre filmske ekranizacije. Tok sudbine koji je, uortačen sa (ne)svesnim borbama nagona za slobodom i čežnje da se svije dom, vodio ovu neobičnu ženu neslućenim i često međusobno nespojivim stazama, naposletku je iscrtao mapu ništa manje kontroverznog stoleća iza nas.
Motivaciju za beleženje i dublje istraživanje njene priče, pored razumljive želje da se što bolje rasvetli porodična istorija i odgovori na izvesna nejasna pitanja, autorka – engleska književnica i novinarka, pripadnik treće generacije ruskih izbeglica u Velikoj Britaniji – pronašla je najpre u jednom važnom komadu zaostavštine:
Moja baka Sofka mi nije rekla zašto mi daje svoj dnevnik. Samo mi je predala neočekivano tešku svesku sa koricama od mekanog pliša i ramom od tamnog mesinga. Objasnila mi je da je sveska koričena za moju čukun-čukunbaku. Imala sam tada šesnaest godina i sviđao mi se ovaj poklon, mada mi nije bilo naročito stalo do njegovog sadržaja. Samo je izgledao staro. Prelistala sam beležnicu i ostavila je u fioci.(...)
(...)Sveska izgleda i krhko i trajno istovremeno. I pored postojanog metalnog rama, poleđina se raspada i otkriva tajnu veštinu ruskog knjigovesca koji ju je ušivao i lepio pre nekih sto pedeset godina. Na ivici, kopča sa heruvimskim likom otvara prvu stranicu od svile, koja ima šare kao da je bila mokra, i debele krem listove sa zlatnim ivicama, ispunjene uspravnim, oblim slovima, pisanim plavim mastilom. Tu i tamo iskliznu krhki, požuteli isečci iz novina i pisama, ostavljajući sablasne otiske na mestima na kojima su godinama ležali. Zamišljeno je da te stranice budu ispunjene ženskim maštanjima privilegovane dame iz Sankt Peterburga, ljubavnim tajnama, intrigama sa čajanki u visokim krugovima, sa dvorskih balova, i sa branja pečuraka po brezovim šumama, porodičnim skandalima, putovanjima u inostrane banje, možda čak i ponekim dvobojem. To je bio način života za koji je Sofka bila predodređena kada se rodila, 1907. godine, kao princeza Sofija Dolgorukova. Međutim, u vreme kada je počela da koristi ovu beležnicu kao svoj dnevnik, 1940. godine, i ona i okolnosti u kojima je živela bile su dramatično promenjene: bila je gospođa Sofka Skipvit, britanska državljanka, a svet je bio u ratu. (str. 15-16)
Dnevničke zabeleške, započete u okupiranom Parizu, markiraju prelomnu tačku od koje se sudbina ove izuzetne ličnosti deli na dva, sa strane gledano, nemoguće isključiva polja i to u svakom pogledu: ideološkom, emotivnom, socijalnom. Ipak, konstanta koju ni najveći potresi (a bilo ih je u Sofkinom životu i te kako silnih) nisu promenili, sačinjena je od jedinstvene privlačnosti njenog bića, neumornog hedonističko-nomadskog duha i, s vremenom sve jače, dobrotvorne manije kao spremnosti na aktivizam u svrhe opšte koristi. Tako daleko od prezaštićenog, aristokratskog odrastanja i rane mladosti uz baku koja do smrti nije obula čarape i cipele bez služavkine pomoći!
Ljubavnica, emigrantkinja plave krvi, komunista; žena čije su postojanje obeležile brojne veze, selidbe, skandali, uz naslednu kob razvoda i munjevitih uspona smenjivanih sa padovima; ko je i kakva zapravo bila? Nastojanje da razjasni sve protivrečnosti, ne samo u vezi sa bakom, već i onima oko nje, vodi autorku tragovima međuratne populacije tzv. Belih Rusa – i još dalje, kroz mnoga prostranstva i godine. Delo se, stoga, najbolje može opisati kao dokumentarno-romansijersko. Mnoštvo fotografija, propraćenih korisnim komentarima, upotpunjuje uredno, rečito, brižljivo sastavljeni tekst, koji odiše neskrivenim ponosom, ali otkriva i, u najvećoj meri, objektivan pristup. Stil pisanja je veoma lep, novinarski, kombinovan sa beletrističkim. Postoje dva jasna, uporedna toka kojima se priča kreće: (auto)biografija, kao „unutrašnja“ i traganje reportera, „spoljašnja“ staza. Otkrivanje prošlosti predaka zasniva se na dokumentaciji, intervjuima - pričama poznanika, rodbine, (preživelih) prijatelja, kao i ličnom istraživanju. Sa životom Sofke Dolgorukove, biva bliže osvetljavan i društveno-istorijski kontekst bezmalo svakog bitnijeg događaja u Evropi, zahvaljujući činjenici da je naša junakinja bila pravi „svetski putnik“, „ptica selica“ i večiti duhovni apatrid.
Sofkina priča nije bila samo jedna od dobro poznatih priča o princezi koja je izgubila sve svoje privilegije ili o izgnaniku koji je izgubio svoju domovinu. Bila je izbeglica pred komunizmom, koja je prigrlila filozofiju svog „neprijatelja“. Reč je o veoma emotivnoj osobi koja je mogla da pokaže neverovatnu otuđenost, majka koja je romantičnu ljubav, posao i putovanja stavljala iznad svoje dece. Sofka se ponašala kao što su se ponašali i mnogi drugi, ali ako je ovo danas i dalje provokativno i neobično, u njeno je vreme bilo još šokantnije.
Što sam dublje kopala, to su fascinantnije bile suprotnosti koje su se pojavljivale: principijelna, praktična osoba koja je veličala uživanje u alkoholu, odlascima na zabave i „far niente“, i osetljiva žena koja je čeznula za sigurnošću, a živela načinom života koji joj je bukvalno obezbeđivao da uvek bude bez para i da putuje. (str. 34)
Pratimo autorku/unuku na putovanjima u Rusiju i Francusku; u prepisci sa izraelskim Memorijalnim centrom posvećenom žrtvama Holokausta; kroz Britaniju i arhive engleske obaveštajne službe; često neprijatne razgovore sa članovima porodice, čija mišljenja o neobuzdanoj Sofki nisu uvek laskava. Boraveći u njenom rodnom gradu, Sankt Peterburgu, pred nama niže slike zbog kojih imamo utisak gledanja dokumentarnog filma, tj. primene postupka reportaže. Pred našim očima, izniče Nevski prospekt nekad i sad, romantizovana prošlost monarhije nasuprot postsovjestskoj današnjici. Istovremeno prepliće sopstvene impresije, sa rekonstruisanjem bakinih onovremenih doživljaja i neizbežnim istorijskim, literarnim, asocijacijama iz opšte kulture koje budi, recimo, železnica:
Usred komešanja i poslednjih pozdrava, bilo je nemoguće ne zamišljati druga putovanja vozom po Rusiji: legendarni transsibirski ekspres, bezbrojne odlaske u izgnanstvo, rat i gulage; vesele povratke; Romanove koji idu na put bez povratka, na Ural; Lenjinov odlazak iz Finske. I, naravno, ovo je bilo putovanje Ane Karenjine. (str. 36)
Svojevrsni „ženski rodoslov“, koji je naročito obeležila junakinjina majka, Sofi Bobrinska (kasnije Volkonska), seže čak do pretkinje zvane La Belle Greque, kupljene kurtizane iz Konstantinopolja. Sofi je, iako rođena grofica, vrlo rano odbacila (propisani) dvorski stil života, radikalno mu prkoseći. Bila je prva Ruskinja obučena za pilota, vozila automobil, odbijala da ide u crkvu i nosi nakit, a ni udaja u osamnaestoj godini nije je sprečila da upiše i završi studije medicine, kojom će se nadalje posvećeno i uspešno baviti. U dnevnoj sobi je držala ljudski skelet u prirodnoj veličini, družila se sa Anom Ahmatovom, a ogromnu ljubav prema knjigama (nažalost, ne i rigidnu disciplinu u učenju!) prenela na svoje jedino dete. Drugu stranu Sofkinog odrastanja oblikovala je guvernanta iz Engleske, kruta gospođica King. Nakon razvoda roditelja, koji je ustalasao petrogradsko visoko društvo (posebno jer se veseljak „Petja“ Dolgorukov ubrzo ponovo oženio, ciganskom pevačicom koja će mu ostati partnerka do kraja života i izroditi brojno potomstvo), petogodišnje „Dete“ (kako referiše na sebe u autobiografiji iz 1968) raste u konzervativnom domu majčinih roditelja.
Rečiti naslovi poglavlja („Princeza“, „Mali boljševik“, „Izbeglica“, „Evropljanka“, „Supruga“, „Zatvorenica“, „Komunista“...) označavaju etape razvoja, sve persone u karakterizaciji glavne ličnosti. Naročito kroz poglavlje posvećeno predvečerju Velikog rata, proleću dobro poznata imena: Romanovi, Lenjin, Jusupov, Kšesinska, Raspućin, Šaljapin...Ali, Sofka je tada tek devojčica, čuvana izvan domašaja krvoprolića. Poslednje odredište pred progonstvo (1919) biće joj Krim i Jalta, sa imanjem Miškor, prvobitno u vlasništvu spomenute lepe Grkinje (koja se, uzgred, takođe zvala Sofi), dobijeno na poklon od Potemkina. Tu će Sofka, zahvaljujući druženju sa decom posluge, otkriti postojanje društvenih nejednakosti i razviti početnu klasnu svest. Za to vreme, njena majka se preudaje za princa i diplomatu, Pjera Volkonskog, konzervativnog, obrazovanog i – osvedočenog homoseksualca. Njihov brak će biti, koliko god neuobičajena, izuzetno stabilna, doživotna zajednica.
Nakon revolucije, Sofka započinje novi život u Engleskoj, pod starateljstvom bake Olge, uz periodične posete roditeljima (model koji će kasnije primeniti kod sopstvenih sinova) i školovanje u Kraljevskom koledžu. Prate se i epizode iz života ostalih srodnika, npr. Sofina ludo hrabra misija povratka u Moskvu i izbavljanje voljenog Pjera iz zatvora, uz pomoć Maksima Gorkog. Čitaćemo i o dve teške godine koje su junakinjini majka i očuh potom proveli u domovini, pre konačne emigracije. Prilike u Rusiji s početka dvadesetih godina XX veka, nestašice, glad i stalne progone umetnika, autorka rekonstruiše iz prabakine knjige (jer su ruski iseljenici iz više klase, očito, imali veliku sklonost ka sastavljanju životopisa!).
Za to vreme, Sofka u Rimu i na škotskom imanju Daglas-Hamiltonovih provodi neobuzdano tinejdžersko doba, povremeno „presecano“ pokušajima da se boravkom u Mađarskoj kod majke vrati vaspitanju i obrazovanju. Mondenski život sa ocem u Nici i Parizu, ipak, daleko joj više prija, a u ovoj fazi će se suočiti sa prvim većim gubicima bližnjih, ali i mladalačkom dekadencijom poput one iz Bertolučijevih „Sanjara“, koju proživljava sa rođacima Obolenskim. Londonski period joj donosi zaposlenje (u svojstvu sekretarice) kod Lorensa Olivijea, te prvu udaju (1931), za inženjera Lea Zinovjeva (potpuni kontrast ličnosti). Sa njim će dobiti sinove Pitera (autorkin otac) i Ijana, da bi ga 1937. napustila zbog nove i, ispostaviće se, najveće ljubavi prema četiri godine mlađem plemiću Greju Skipvitu. Ova fatalna afera razorila je njen brak sa Zinovjevim, a odigrala se gotovo istovremeno sa slučajevima daleko većeg odjeka: romansom između Olivijea i Vivijen Li, a naročito slučajem mladog kralja Edvarda i Volis Simpson. Grej i Sofka će se ipak izboriti za nekoliko godina srećnog braka, u kome im se rodio sin Patrik. A onda, sa dolaskom Drugog svetskog rata, nastaje životni prelom sa početka knjige.
Od tada, vreme naprosto ubrzava. Grej odlazi na ratište kao pilot RAF-a, dok Sofka dospeva u ženski logor, upoznaje prijateljicu „Zeku“ (sklonost prema davanju „životinjskih“ nadimaka dragim ljudima) i ostale zatvorenice (tzv. Mala porodica). Postaje udovica (Grej gine 30. maja 1942) i saradnik Pokreta otpora, što sve skupa zauvek menja i preusmerava njen dalji život. Hrabrost i promiskutitet, doprinos izbavljanju poljskih Jevreja, posleratno skitalaštvo i ležernost, samo su neke od vodećih odrednica kasnije biografije, prepune potresnih, ali i izvanredno zanimljivih epizoda. Primera radi, mali Patrik je u filmu „Ana Karenjina“ igrao Serjožu, odnosno, sina Vivijen Li. Sofkine supe subotom pročule su se kao neka vrsta improvizovanih, boemsko-levičarskih okupljanja, dok joj aktivizam pribavlja budnu pažnju policijske službe. Prolaziće kroz teška iskušenja, raditi kao turistički vodič (i ujedno putnik) sa obe strane gvozdene zavese, imati vezu sa Nikolajem Ratkov-Rojnovim (koji zbog teške povrede iz rata završava u duševnoj bolnici), pa mladim komunistom Dejvidom Roučmanom.
Kontradiktorna, nekonvencionalna, poznata po izrazito slobodnom izražavanju stavova, jedva je dočekala penziju, kako bi uživala u novoj seoskoj kući. Do tada se već skrasila sa poslednjim, nevenčanim suprugom Džekom Kingom. Ovaj sindikalac i takođe strastveni komunista, biće joj partner od 1957. do kraja života, dakle, gotovo četiri naredne decenije. To vreme koristi da se u potpunosti posveti celoživotnoj ljubavi prema čitanju, naročito izučavanju Šekspira. Sofka je svoje goste obavezno ispraćala sa knjigom, povrćem i nekom od brošura koje govore o žrtvama rata. Prijateljici je pisala: Ne postoje bolje avanture od zadovoljstva koje pružaju knjige – daleko trajnije od onih od krvi i mesa! (str. 332). Pored već spomenutih memoara, čak je napisala i objavila kuvar („Jedite na ruski način“), sačinjen od sopstvenih gastronomskih improvizacija i davnih, neproverenih sećanja na recepte iz detinjstva (teleće pečenje sa sosom od kavijara), a posvećen Džeku, koji je sve probao! Sa sličnim cinizmom i humorom odnosila se prema starosti, a doživela je, duboku.
Biografska knjiga odgovarajuće kontradiktornog naslova, upoznaje nas sa veoma interesantnom, strastvenom, neustrašivom prirodom, čije bogato iskustvo reflektuje blistave i mračne časove čovečanstva u burnom veku za nama, sve potresne, sulude, herojske ili skandalozne postupke na koje su se mnogi, svesno ili po nuždi, odlučivali tih godina. Zaputivši se na emotivnu „rutu“ ispitivanja korena, Sofka Zinovjev nije samo, iz dubina prošlosti, „izronila“ živopisnu figuru svoje babe po ocu, već i čitavo razvijeno platno istorije nemira, prevrata i revolucija – u čoveku i oko njega. Zajedno sa stvarnosnom heroinom, prevalićemo i sami svaku uzbudljivu etapu jednog istinski ispunjenog postojanja.
