Ovo je jedna ne-tako-ljubavna priča o tinejdžerima potpuno odbačenim od roditelja, o dečaku i devojčici koji žele što pre da odrastu ili jednostavno da samo na kratko pobegnu iz sveta u kome žive i koji ograničava njihovu slobodu. Zbog toga je ova novela napisana jezikom bliskim tinejdžerima, iliti prilično prostački. Iz tog razloga sam bila skeptična već na prvoj strani, ali sam shvatila koliko je zapravo potrebno da knjiga baš tako bude napisana kako bismo mogli bolje da ih razumemo.
Ono što je jako zanimljivo kod samog stila jeste što bismo mogli da kažemo da je ovo knjiga napisana u prvom licu, iako je veći deo knjige napisan u drugom licu jednine. To obraćanje u drugom licu je zapravo alter ego glavnog junaka. I želim više da se pozabavim njim.
Nisam nikakav stručnjak, ali sam pomalo upoznata sa poremećajima ličnosti i želim da kažem koliko mi se dopao prikaz junakovog alter ega kao i situacija u kojoj se on pojavio. Ovakve bolesti se najčešće i javljaju zbog nekih traumatičnih događaja iz detinjstva i u našem svetu su te situacije veoma česte. Ono o čemu se ćuti jeste upravo kakvi roditelji na ovom svetu postoje. A razlog za to je prost- ljudi ne žele to sebi da priznaju. Niko ne želi da zna da na svetu postoje majke koje siluju sinove ili očevi koji siluju ćerke. Niko ne želi da zna da neki roditelji ostavljaju bebe u kolevci sa bočicama napunjenim koka-kolom i odlaze u izlazak. Niko ne želi da prizna da postoje roditelji koji tuku bebe, koji se bodu u vene dok dete u kolevci plače. I niko nikada ne krivi roditelje za ono što takva deca postanu- šizofreničari, osobe sa disocijativnim poremećajem, narkomani, sociopate, psihopate, ubice ili jednostavno i sami postanu loši roditelji što je svakako jedan veliki začarani krug.
O svemu ovome ćete duboko razmišljati nakon ove knjige koja broji manje od 120 strana. Zanimljivo je to da je pisac sam izjavio kako on ne želi da prenese nikakve poruke, da je to na ljudima da shvate kako misle da bi trebalo, on je jednostavnu tu da na papir prenese ono što viđa oko sebe. Međutim, postoji jedan pasus u romanu koji ošamaruje odrasle- ne roditelje, već pasivne posmatrače.
Alkohol se ne prodaje osobama mlađim od šesnaest godina. Cigarete takođe. Uspeo si da kupiš obe stvari. Flašu likera pasoa i dve pakle marlbora. Dugačkog. A nisu ti ni tražili dokument. Niti te mrko pogledali. Ne zato što izgledaš kao da imaš šesnaest godina. Nemoj da se zanosiš. Vidi se da si klinac. Jednostavno nikoga nije briga. Važno je da platiš.
Lično ne smatram da je zabrinjavajuće što tinejdžeri žele da brže odrastu. Svi tinejdžeri to žele, ne samo oni kojima je život od detinjstva bio paklen. Zabrinjavajuće je što odrasli, kao na primer prodavci u radnjama, žmure na to. Ne moram da objašnjavam jer je sve savršeno rečeno u citatu.
Vrlo je malo poruka u ovoj knjizi koje su direktno iskazane. Cela knjiga je napisana kroz jednu avanturu na kojoj su dva glavna junaka zbog čega mi je bila i jako zabavna. Možda je malo bizarno da to priznam, ali ukoliko ste gledali seriju ”The end of the f***ing world” vrlo verovatno znate na šta mislim. Ova knjiga i ta serija su jako slične da sam pomislila da je serija rađena po inspiraciji na ovu knjigu. Međutim nije. Postoji film koji je rađen po ovoj knjizi i zove se ”Baby(a)lone” .
Još jedan bitan problem na koji nam pisac takođe ukazuje jeste vršnjačko nasilje. Samo po sebi je odvratno i takođe nešto pred čim profesori žmure. Ali ono što je mene potreslo jeste kako vršnjačko nasilje ulazi u mozgove dece nad kojom se ono vrši. Pa evo primera iz knjige:
Voliš da slušaš grupu Beshe Onkelc. Ili Ramštajn. Pa i Pink. Pink svakako ne smeš ni da pomeneš pred svojim prijateljima. Pink je samo za devojčice. I za pedere. Ni da zucneš. Ali tebi se Pink strašno dopadala.
Ima li šta tužnije od toga da unapred naučimo šta je to u društvu toliko neprihvatljivo da ne smemo ni da spomenemo, da treba da se stidimo i sebe prekoravamo jer nam se nešto tako dopada?
To bi bila moja mala diskusija sa samom sobom. Mnogo još misli mi prolazi kroz glavu i verujem da ću dugo razmišljati o ovoj knjizi, ali ne bih ni smela ništa više da kažem kako ne bih otkrila previše. Moje najiskrenije mišljenje je da ova knjižica i pored vulgarnog jezika treba da uđe u obaveznu lektiru za srednju školu. Na knjizi stoji 16+ i slažem se da nije za mlađe, ali ovo je nešto toliko jednostavno napisano i prilagođeno starijim tinejdžerima da mislim da bi je svako pročitao. Naravno, sramota je i govoriti o ovakvim stvarima sa profesorima, ali baš zato pasivni posmatrači i dopuštaju da mnogi problemi prođu neopaženo.
Knjiga je 2013. dobila nagradu Evropske unije za književnost.
Fotografija preuzeta sa bloga Anja Karenjina
