Iz nekog ne obavezno opravdanog razloga, ljubav i ludilo se oduvek povezuju jedno sa drugim, pa ipak, u punom imenu ovog romana našli su se, na prvi pogled nespojivi, zlokobni termin za oblik psihoze i tematska odrednica nežne priče. Na koji način ih uopšte staviti u isti kontekst? Naslovni pojam se odnosi na termin iz psihologije, jurišni amok ili malajsko ludilo, izrazito agresivan, destruktivni nagon koji može pratiti depresiju, rezultujući nasiljem počinjenim „niotkuda“. Tulio Forđarini, do tada afirmisan u krimi-noar žanru sa izraženom društvenom kritikom i aktivan u radu sa učenicima sklonim poremećajima u ponašanju, svojim prvim romanom za mlade „Amok. Luksemburška ljubavna priča“ (Odiseja, 2020; orig. Amok. Eng Lëtzebuerger Liebeschronik, 2011.) nije previše odstupio od početnih namera, mada se okrenuo drastično različitom izrazu i pripovednom postupku. Dobitnik je nagrade Evropske unije za književnost 2013. godine, dok je ekranizacija „Baby(a)lone“ 2015. bila nacionalni kandidat za Oskara u kategoriji stranog filma. Za početak, hajde da pogledamo niče li zaista ljubav, taj čudni cvet, i na poslednjem zgarištu ideala...
Znate ih svi, bolje reći – znate za njih, ali mnogi u negiranju i gnušanju okreću glavu. Viđate ih u kraju, na školskom dvorištu, zabačenom uglu ulice na lošem glasu. Makar u prolazu, primetili ste neko od te problematične, odbačene, gnevne dece sa mislima zatrovanim od preranih, preteranih iskustava i postupcima koji ih brutalno odražavaju. Sistem često nema iskrenu volju da se njima pozabavi, a sami, iako znaju koliko je to što čine otrovno, pogrešno i opasno, ne misle da mogu ili zaslužuju nešto drugačije i bolje. U tome je najveći kolektivni poraz.
Alkohol se ne prodaje osobama mlađim od šesnaest godina. Cigarete takođe. Uspeo si da kupiš obe stvari. Flašu likera pasoa i dve pakle marlbora. Dugačkog. A nisu ti ni tražili dokument. Niti te mrko pogledali. Ne zato što izgledaš kao da imaš šesnaest godina. Nemoj da se zanosiš. Vidi se da si klinac. Jednostavno nikoga nije briga. Važno je da platiš.
Forđarinijev kratki roman je poput udarca posred lica: brz, grub i dugo odzvanja. Najinteresantnije i ujedno najefektnije jeste pripovedanje za koje se autor odlučio: direktan, žargonski stil, dijalog ili smenjivanje dva podvojena glasa u istoj, maloletničkoj glavi. Narator i protagonista nam ne otkriva svoje pravo ime, barem ne onaj svesni, koliko-toliko uravnoteženiji od njih dvojice. Naime, već na samom početku se izdvaja unutrašnji glas „zlog“ alter ega Džonija Čikaga, koji zastupa stavove i čini stvari kakvih se svesno, još ne sasvim uprljano biće petnaestogodišnjeg delinkventa stidi i ustručava. Glavni lik je dete sa margine. Odrasta uz majku Sandru, ženu lakog morala, čija je, kako mu često govori, omaška i kvarilac mladosti. Uvek između popravnog doma i kaznene nastave, na poslednjoj će zapaziti dve godine mlađu Širli, za koju se neobično vezuje. Zbog isplaniranog bekstva iz škole na jedan dan, koji bi proveli vozeći se na ringišpilima u Fantazijalendu, desiće se neplanirani zločin – i već prljavu, tešku priču učiniti još mučnijom. Ukoliko vas sve navedeno podseća na „Sivi dom“, „Zaboravljene“, ili pak „Natural born killers“ sa daljim asocijacijama na Sida i Nensi, niste se prevarili.
Agresivni izlivi, težnja da se povredi, apsolutno nepriznavanje autoriteta, štite ove izgubljene dečake i devojčice od sopstvene ranjivosti, od svesti da su nedorasla bića koja simuliranjem zrelosti samo skreću pažnju – NA sebe i ujedno SA svojih slabosti. Zbog toga dečak od petnaest godina završava na ispiranju želuca posle teškog pijanstva, a o suprotnom polu razmišlja u kategorijama promiskuiteta i proste, nagonske „zadovoljštine“, povodeći se za primerom svoje majke. Odnos prema toj ženi takođe je podeljen između gnušanja i prirodnog pribegavanja nekome osim koga, na kraju krajeva, nema nikoga na svetu – koliko god često osećao da su im uloge u kući obrnute (Sandra najviše brine o flaši i menjanju muškaraca). O ocu koga, sem davne i u sećanju maglovite epizode iz Kelna, ne poznaje, misli retko i sa nekakvim distanciranim poštovanjem, samookrivljujućom sumnjom kako bi možda, „da se nisam rodio, on ostao uz moju majku“. Uzgred, odsutni roditelj se zove Detlef: eto intertekstualne veze sa kultnom knjigom o životu mladih marginalaca, „Mi deca sa stanice ZOO“.
Širli je dete narkomanke i povremene prostitutke koja se predozirala, verovatno na oči tada sedmogodišnje kćeri. Šest leta kasnije, Širli preterano izazovnim oblačenjem, skitanjem i (ne)dvosmislenim „druženjem” sa odraslim momcima, ne ustručavajući se od krađe ili fizičkih obračuna sa nanošenjem ozbiljnih povreda suparnicama, kopira obrasce ponašanja viđene kod najbližih odraslih. Iza tako bučnih, izgredničkih postupaka skriva se još detinja nevinost, uskraćena za ispravne doživljaje, usled čega je epizoda sa liciderskim srcima naročito potresna, jer vidimo da oni ne znaju kako artikulisati plemenite, čiste porive.
Sandra ti je kupila gejmboj, pa onda plejstejšn, pa ajfon 4. Ali nikada ni jednu jedinu knjigu.
Glavni junak tako nikada nije pio čaj, sramota ga je da prizna koju muziku voli, a o Širli ramišlja kao o „fufici“, iznenađen snagom i neobičnošću osećanja koja je u njemu probudila. Dok sede jedno do drugog u gradskom prevozu, devojčica će zaspati naslonivši se na njega, a junak ne sme da se pomeri i stupa u „raspravu“ sa Džonijem čije su ideje mnogo smelije i besramnije.
Nisi imao hrabrosti. Zato što si usrani pederčić koji više voli da sluša Pink nego da jebe ribe.
U takvim trenucima, uloga dvostrukog pripovedača naročito dobija na značaju: Džoni Čikago je taj koji majku uporno zove „Sandra“, gušeći svaki poriv za sagledanjem stvari iz mirnije perspektive. Kada čini ono što želi, ma koliko „slabićki“ i „sramotno dečije“ to bilo, oglašava se drugo pripovedno lice jednine. Preuzme li situaciju Džoni, obraćanje postaje izravno i upravo veština prikazivanja poremećaja u ponašanju iz samog centra problema čini Forđarinijevo delo toliko ubedljivim i neugodno nezaboravnim.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Kako biti heroj u ova šugava vremena
