Desetogodišnji dečak Giljem Kaldara, kao i većina dečaka njegovog uzrasta, ne voli da čita. Uopšte. To i ne bi bilo zabrinjavajuće niti zastrašujuće da u četvoročlanoj porodici Kaldara svi ne otkidaju na knjige u tolikoj meri da im čitanje zapravo predstavlja prateću aktivnost mnogih svakodnevnih radnji. Eto, na primer, Giljemov tata, Antonio Kaldara, upražnjava čitanje uz prvu jutarnju kafu, dok njegova supruga, Margarida Kaldara, pere zube pogleda prikovanog za stranice neke njoj privlačne knjige. A Nikolau, Giljemov brat, stariji od njega samo godinu i po dana? Imajući u vidu njegov uzrast, od njega bi se očekivalo da se odupre ovom bibliofilnom porodičnom ludilu. Ali – ne! Čak i on čita neprestano.
Za razliku od svih njih, Giljem je među poslednjima u razredu naučio da čita. Na časovima je zbog sricanja i zamuckivanja često meta podsmeha školskih drugova i drugarica, dok se kod kuće svakodnevno suočava s podrugljivim komentarima starijeg brata. Obavezna poseta školskoj biblioteci jednom nedeljno za Giljema predstavlja jedan od najgorih trenutaka u nedelji. I da cela stvar bude još gora, stroga bibliotekarka mu tu situaciju ni najmanje ne olakšava. Naprotiv.
Jednog dana, prilikom obavezne posete biblioteci, dok po običaju nije imao nikakvu ideju šta da odabere, Giljemu je pažnju privukla jedna knjiga koja je pala između polica i zaglavila se – kao da ga zove da je spase i tako odabere baš nju. Za tu knjigu su otpočetka vezane razne čudne stvari, počevši od toga što bibliotekarka otkriva da nje zapravo nema u katalogu. Knjiga Giljema mistično privlači, ali on odugovlači da počne sa čitanjem, kao da se plaši da će biti ista kao sve druge dosadne knjige s kojima se do tada susretao. Njegova anksioznost pred tom knjigom prenosi se i na nas, tako da smo, onog momenta kada dečak uzima tu staru knjigu u šake, uzbuđeni koliko i on. Ipak, znamo li šta možemo da očekujemo?
„Dobro došao u Zipolijevo pleme, Giljeme. Dugo ti je trebalo da nas otkriješ, ali mi se ne ljutimo. U stvari, mi Zipolijevi se nikad ne ljutimo…“
Malo je reći da je dečak bio zapanjen time što mu se knjiga obraća tako direktno, oslovljavajući ga po imenu. A tek kada je na stranicama ugledao dobro poznata imena – ime učiteljice Katerine i gospođe Milstajn, bibliotekarke – bio je skroz zaprepašćen! Giljem donosi čvrstu odluku da istraži neobičnu tajnu ove jedinstvene, magične knjige. Ipak, već na samom početku te predane istrage susreće se s naizgled nepremostivim preprekama: njegov znatiželjni brat Niko mu uporno ne dozvoljava da sâm prolazi kroz ovu neverovatnu avanturu, a tu je i rok gospođe Milstajn koji mu ostavlja svega par dana za vraćanje knjige u biblioteku. Ubrzo saznaje i nešto sasvim ludo – ova očaravajuća knjiga kao da se prilagođavala svakom čitaocu, te su svi oni kojima je dospela u ruke na njenim stranicama zaticali drugačiji tekst!
Iako Giljem ima prisan odnos sa majkom, tek u Zipolijevom plemenu pronalazi suštinsko razumevanje za vlastiti unutrašnji svet, što ga neminovno dovodi do potpunijeg poimanja sopstvenih osećanja i postupaka. Takođe, podstaknut interakcijom s meštanima ostrva Zipoli, ne samo da uspešno razrešava konflikt sa bratom Nikom, već se s njim združuje u pokušaju da razreši misteriju ove čudnovate knjige. Zipolijevi kao da imaju terapeutsko dejstvo, ne samo na njega, već na sve one s kojima dolaze u dodir – iskreno se povezuju oni koji bi se inače mimoišli, zbližavaju se oni koji su bili udaljeni, a oni koji su od sebe zazirali prilaze sebi inspirisani i ohrabreni.
Već na prvim stranicama Zipolijevog plemena katalonskog pisca Davida Nela sasvim nam je jasno da je roman prvenstveno namenjen onoj deci kod koje postoji otpor prema čitanju. Takođe, namenjen je i njihovim roditeljima koji će možda upravo uz pomoć ove knjige uspeti da im približe magični svet pisane reči, ali i svima onima koji u čitanju već uživaju, jer će ih podsetiti zašto je to tako. Celokupnom užitku svakako doprinose i dopadljive ilustracije Biljane Mihajlović, nežnih, blago zaobljenih linija, koje čak i one likove koji su u romanu strogi prikazuju kao dobre, iskrene i nasmejane.
Ne iznenađuje što je Nelu jedan od omiljenih pisaca Mihael Ende, imajući u vidu da protagonista Zipolijevog plemena stupa u vrlo živ odnos s meštanima knjige – plemenom ostrva Zipoli, slično glavnom junaku Bastijanu iz Endeove Beskrajne priče. Tako nas pisac na inovativan način neposredno uvodi u tanani svet jednog senzitivnog desetogodišnjaka. Dok iz poglavlja u poglavlje pasionirano pratimo Giljemove domišljate napore da rasvetli zagonetku tajanstvenog Zipolijevog plemena, ne možemo a da ne primetimo da stil kojim nas pisac intrigira ima i elemente detektivskog romana. I tako dolazimo do najveće vrednosti ovog dela, do nečega što retkima polazi za rukom, što je Nelo nesumnjivo uspeo, a to je da nas istovremeno i poduči i zabavi – i to na jedan nežan, a ujedno i dinamičan način. Zipolijevo pleme je kao platno na koje se projektuju kako želje i nadanja, tako i strahovi i nesigurnosti, ali je i utočište gde nam je dozvoljeno da budemo ono što zaista jesmo, snažni u sopstvenoj ranjivosti. To je mesto gde svako pronalazi upravo ono što mu je u trenutku čitanja potrebno.
Piše: Jaca Danilović
Izvor: Knjigoskop
