Tumačenje romana Astrid Lindgren, najprevođenije švedske autorke književnosti za decu i mlade, teško je započeti bez uzimanja biografskih i bibliografskih činjenica u obzir. Razlog za to leži u dijalektičkom odnosu, pojednostavljeno rečeno, teksta i konteksta, budući da je reč o autorki jedne od najpopularnijih junakinja u istoriji književnosti za decu – autorki Pipi Duge Čarape – uz koju su odrastale i i dalje odrastaju desetine miliona čitateljki i čitatelja širom sveta. Naime, Lindgren, sasvim zasluženo, u savremenim interpretacijama uživa status feminističke ikone u literaturi za decu i mlade. Činjenica je da je uvođenje paradigme pobunjene junakinje poput Pipi Duge Čarape, koja treba da bude inspiracija mladim čitateljkama i čitateljima, menjalo društvenu percepciju o svrsi književnosti za decu. Unošenje sasvim novog tipa junakinje u kulturnu istoriju učvršćeno je i osobenom autorkinom biografskom aurom. Njen život mogao bi se prepričati kao pripovest o osvajanju slobode zasnovanom na otporu patrijarhalnom društvu: braneći svoje pravo da u književnost za decu uvodi ne samo društveno neprilagođene junakinje kao što je Pipi Duga Čarapa, već i „neugodnu“ tematiku kao što je suočavanje sa smrću – što je jedna od glavnih tema romana Braća Lavlje Srce – nekadašnja sekretarica, koja zbog vanbračne trudnoće mora da beži u drugi grad, postaje jedna od najznačajnijih autorki književnosti za decu, a pred kraj života proglašena je i za najpopularniju Šveđanku 20. veka.
Za feminističku kritiku Astrid Lindgren je važna i zbog toga što oličava životni put autorke koji je iznimno redak – osporavana i u konstantnom sukobu sa ograničenjima malograđanskog društva – ona, upravo zahvaljujući svom otporu, uspeva da na društvo utiče i povratno i da tokom celog svog života stiče brojna priznanja za svoj rad. No, iako njen društveni angažman na polju prava deteta usmerava kritičarke i kritičare da uviđaju emancipatorski potencijal u njenim romanima, biografska aura ove autorke, posebno u novinskoj kritici, verovatno je doprinela tome da se uspostavlja paralela između puta njene lične emancipacije i emancipatorskog karaktera njenih romana. Međutim, slika „moćnog“ deteta, tj. deteta koje ne podleže tradicionalnom vaspitanju i predvidljivom životu u društvu, u poetici Astrid Lindgren zapravo neretko imlipicira redukovanu viziju slobode.
Ova, kao i mnoge druge osobine njene poetike, jasno se mogu sagledati na primeru njenog poslednjeg romana – Ronja razbojnička kći – koji je u orginalu objavljen 1981, a kod nas se u prevodu prvi put pojavljuje tek 2010. godine. Žanrovski, reč je o avanturističkom romanu sa elementima bajke. Ronja je rođena kao dete vođe jedne od najopasnijih razbojničkih bandi, koja živi u šumi, izvan dodira sa civilizacijom. Ona u Birku, sinu vođe suparničke bande, pronalazi brata koga nikada nije imala, što produbljuje sukob između njihovih porodica. Sukob se, međutim, upravo zahvaljujući istrajnosti Ronje i Birka da prekinu višegeneracijsku mržnju između klanova, uspešno okončava. No, pun smisao ovog hepienda otkriva se u poređenju sa drugim romanima ove autorke.
Roman Ronja, razbojnička kći poseduje nekoliko matrica subverzije koje Lindgren koristi i u romanima Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce, Moj sin Mio. Jedan od obrazaca subverzije tiče se izgradnje samouverene, hrabre i beskompromisne junakinje kakva je Ronja, od koje se očekuje da nasledi svog oca na mestu vođe razbojnika. Kao i Pipi Duga Čarapa ili Mio, i Ronja ima poseban odnos sa ocem.
Međutim, za razliku od Pipi i Mia, kojima je majka umrla, Ronja ima majku Luvis, na čiju se bezuslovnu podršku i ljubav može osloniti u svakoj situaciji. Štaviše, motiv majčinske ljubavi predstavlja direktnu vezu s mitološkim slojevima značenja u romanu, budući da se pomoću ovog motiva gradi svojevrsna matrilinearna mapa zna(če)nja. Naime, roman počinje scenom u kojoj se Luvis porađa uz prasak gromova, a nekoliko stranica kasnije saznajemo da je još ranije Luvis odlučila da će roditi ćerku. Vučja pesma, koju Luvis peva pred spavanje, simbolizuje čežnju, ne toliko za realnim, koliko za metafizičkim domom. Mitska simbolika odnosa majke i ćerke zapravo omogućava novi horizont značenja – njome se posreduju sve one poruke koje nisu u prvom planu same radnje romana, ali su ključne za način na koji Astrid Lindgren oblikuje ideologiju detinjstva. Prostorni ekvivalent detinjstva kao najdragocenijeg ljudskog iskustva u romanu jeste šuma, tj. svet prirode, u kome, kao i u svesti deteta, vlada ciklično vreme periodičnog umiranja i rađanja. Podsećanja radi, tema romana Braća Lavlje Srce tiče se upravo sudara cikličnog vremena detinjstva i susreta sa smrću kao događaja koji menja zakonitosti dečijeg sveta. Ta kontradiktornost je u romanu Ronja, razbojnička kći, premda tek deo jednog sporednog zapleta, prevladana upravo usvajanjem majčine mudrosti i pogleda na život, koji su, često na duhovit i dirljiv način, prikazani kao suprotnost u odnosu na pogled na žiot Ronjinog oca Matisa. Takođe, važan element karakterizacije junakinja jeste odlučnost – više puta se u romanu naglašava da Ronja poseduje nesalomivu volju i karakter kao i Luvis.
Ključna odluka koju Ronja donosi jeste da neće postati razbojnica kao njen otac, te je jasno da će se sa Matisovom smrću u budućnosti ugasiti razbojnička „loza“. Snagu da se suprotstavi očevoj najvećoj želji Ronja crpi upravo iz nepopustljivosti i čvrstine koju je nasledila od majke. Na taj način subverzija roda omogućava drugi nivo subverzije – onaj generacijski.
Može se reći da je za poetiku Astrid Lindgren ključna vizija deteta kao intelektualno i moralno superiornog u odnosu na odrasle, zbog čega svet detinjstva neretko funkcioniše kao paralelna realnost u odnosu na svet odraslih. Međutim, u romanu Ronja, razbojnička kći, koji je, za razliku od epizodične strukture Pipi Duge Čarape i Karlsona s krova, odnosno, za razliku od otvorenog kraja Braće Lavlje Srce, zaokružen narativ, dolazi do iskoraka iz matrice paralelnih realnosti. Naime, odrasli, pre svega očevi, uče da usvajaju vrednosti svoje dece. Ovakav postupak nije preterano čest u književnosti za decu i mlade, jer ovde ne dolazi do vrednosnog kompromisa između sveta dece i sveta odraslih. Naprotiv. Ovaj roman, nakon ključnog preokreta u naraciji – pomirenja zavađenih razbojničkih klanova, do čega dolazi prvenstveno zato što su Ronja i Birk pravo na međusobnu požrtvovanost i prijateljstvo postavili kao ultimatum pred svoje roditelje, završava se apsolutnim trijumfom vrednosti mlađe generacije.
No, time se, paradoksalno, produbljuje jedna od fundamentalnih značenjskih dilema u delima Astrid Lindgren. Naime, element fantastičnog u romanu Ronja, razbojnička kći poglavito je povezan sa motivima prirode i šume i ima veliku ulogu u konstruisanju likova dece i vizije njihove emancipacije. Oni moć i kontrolu nad sopstvenim sudbinama uglavnom uspostavljaju izdvajanjem, ignorisanjem ili naprosto potpunom drugošću u odnosu na svet društvene stvarnosti. Time se ono što je najprivlačnije u prozi ove autorke – osebujan karakter deteta protagoniste/protagonistkinje – može interpretirati kao izvor temeljne idejno-poetičke dileme – da li je svet po meri deteta isključivo onaj izvan društvene stvarnosti? U prilog odričnog odgovora govori nagovešteni razvoj događaja, prema kome će Ronja i Birk, u želji da okončaju razbojničke tradicije iz kojih potiču, živeti tako što će pronaći izvor srebra skriven duboko u šumi. Čak i kada u sebe integriše svet odraslih na superioran način, detinjstvo trijumfuje jedino u fantastičnom, bajkolikom vremenu i prostoru, što na samom kraju romana simbolizuje Ronjin prolećni kliktaj.
Ipak, iako je reč o jednom u biti melanholičnom pogledu na dečiju slobodu, ne može se osporiti da je umeće i iznijansiranost s kojima Astrid Lindgren prikazuje dete u središtu psihološke i ontološke drame ono što privlači generacije čitateljki i čitalaca.
