Ovo je dečja knjiga. Ovo je savremena, urbana priča. Ovo je opasan krimić. Malo i ljubić. Portret jednog komšiluka. Još jedan dokaz da su „različitosti“ pre izvor bogatstva u raznovrsnosti, nego ograničenja.

Kao i mali Riko, koji pati od jednog poremećaja iz spektra autizma, a koji sebe predstavlja kao „niskonadarenog“ dečaka. Taj prilepak u predstavljanju mu dođe nešto kao prezime, i kao opomena za nove poznanike, i kao sigurna zona. Ipak, njegove kugle za bingo, kako on stalno opisuje dešavanja u rođenoj glavi, njegovo nerazlikovanje levo i desno, i strana sveta, i koječega drugog, često ga dovodi u opasne koliko i bizarne situacije, a nas u priliku da se slatko nasmejemo.

Ne zato što je on smešan, već zato što su njegove „mane“, odnosno detaljno opisan sistem po kome funkcioniše, u nekom zabavnom saživotu sa svetom i dešavanjima oko njega. U stvari, njegove avanture od tog sveta oduzimaju sav njegov teret, ozbiljnost i užas.

Iskreno prijateljstvo dva neobična dečaka, dve suprotnosti – „niskonadarenog“ Rika i „visokonadarenog“ Oskara – u stvari je jedno toplo ostrvo detinjstva u mulju po kome plivaju odrasli. Njihova različitost poslužila im je kao maska da pokažu koliko izuzetnosti živi u njima, i u čistoti jednog spontano rođenog prijateljstva. Pa da, poslužila im je i da reše opasnu misteriju, ne onu tavansku, rođenu u mašti dečjih glavica nekog letnjeg poslepodneva, već onu pravu, sa TV-a, misteriju veličine horora za sve odgovorne i brižne roditelje.

Usput, Riko ima i najlepše definicije za sve manje poznate reči na koje naleće, od vizira do siluete. Najudobniju fotelju za razmišljanje. I uopšte nije „niskonadaren“, samo ga kuglice za bingo u glavi ponekad dovedu u situaciju da se tako drugima čini.

Dečak koji ovako lepo govori o tugi, prijateljstvu i ljubavi, mudriji je od bilo kog odraslog koga sam u ovoj knjizi srela.