Koliko mi je 2020. bila jedna šugava godina, možda se najbolje vidi na polju pročitanih knjiga. Ne u smislu broja, naravno, mada ni tu nisam uhvatila postavljeni Goodreads minimum od 50 knjiga, ako su nekom bitni brojevi. Više me je rastužilo što sam i one knjige koje sam uspela da završim, uglavnom to činila razočarana. I ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, mrsko mi je postalo knjige i da pogledam, neke vučem od letos, a neke ne znam ni kad sam započela. Toliko o tome.

No ima ta jedna svetla tačka u crnilu moje čitalačke godine a to je književnost za decu i mlade. Ove godine, Pobunjene čitateljke organizovale su konkurs #pobunjenočitam za devojčice i devojke od 13 do 18 godina pa sam ponovo čitala neke knjige koje baš baš volim što je malo popravilo moj odnos prema knjigama u ovoj godini. Kad se projekat završio, nisam bila sprema da se rastanem od pomenutog žanra pa se tako na naslove iz projekta nadovezala još jedna knjižica za publiku uzrasta od 8 do 12 godina zbog koje mi je srce zaigralo brže. Reč je o romanu Pozajmljivači britanske književnice Meri Norton, koji spada u klasike književnosti za decu. Interesantno, čim sam pročitala kratak opis na koricama, moja prva asocijacija je bio istoimeni film, koji se na Pinku davao svake treće subote i koji sam, malo je reći, prezirala. Malo me je, naravno, pokolebala ta negativna emocija koju gajim prema filmu, ali me je proza Meri Norton, uz sjajne ilustracije Ljiljane Grbić, osvojila u roku od odmah.

Za sve vas koji ste svake treće subote ipak imali pametnija posla od gledanja televizije, evo kratkog upoznavanja sa Pozajmljivačima. Reč je o malim bićima nastanjenim u kućama ljudi tj. ispod različitih prostorija u tim kućama, ponekad ih ima i u zidovima, sve zavisi kom plemenu pripadaju. Meri Norton je pisala o porodici Satić, koju čine bračni par Ljusko i Zvoca i njihova kćerka, Arijeta. Kroz priču ćemo posredno upoznati i još nekoliko porodica koje su nekada živele u staroj kući a Satići su, saznaćemo ubrzo, jedina preostala porodica Pozajmljivača, budući da su svi ostali emigrirali: neki su krenuli trbuhom za kruhom jer je kuća u jednom trenutku opustela, dok su drugi morali da potraže nov dom jer ih je ljudsko oko spazilo. Pozajmljivači imaju čudnu rabotu: njihovo postojanje zavisi od toga šta uspeju da pozajme od ljudi. Dobro, to može da bude malo problematično, svakako ne bismo voleli da deca pomisle da je kraduckanje ok, ali kroz priču sve dolazi na svoje i ova knjiga jeste preporuka i evo razloga za to.

Priču o porodici Satić priča nam gospođa Mej, ali sad se tu javlja problematika koliko možemo da joj verujemo jer prvo što nam gospođa Mej kaže jeste da ovo nije njena priča, već da nam prenosi iskustvo svog pokojnog brata. Zašto bismo joj onda verovali? Priča o Pozajmljivačima ispričana u duhu najboljih priča koje se prenose s kolena na koleno: veo misterije kojim su događaji obavijeni čine da svako novo dete u porodici može iznova da se pita da li je njihov predak zaista šurovao sa Arijetom Satić ili nije.

Sama ideja o malim bićima koji žive u našim kućama navodi nas na to da je stvarnost priče izmeštena iz naše stvarnosti i da zbog toga možemo da očekujemo neke velike avanture i fantastične elemente. Meri Norton ipak u centar ove priče stavlja sasvim običnu (ljudsku) porodicu, zaokupljenu suštinski običnim potrebama i problemima poput stvaranja doma, prehranjivanja porodice, odgajanja kćerke. Kada piše o samim Pozajmljivačima, Norton ih ne idealizuje: njihova situacija jeste teška, ali oni jesu obični ljudi sa vrlinama i manama, verodostojni su i lako prirastu za srce, baš zato što nisu savršeni. Rekla bih da je Meri Norton osmislila priču koja vešto smenjuje stvarno i nestvarno, stvarajući tom prilikom i mogućnost bega od onoga što proživljavamo, ali i neku vrstu nelagode, koja se javlja ako se desi da ono o čemu Meri Norton piše prebacimo u naše vreme. Tom smenom dva tipa stvarnosti, autorka ostavlja i dosta prostora za tumačenje.

Pre svega, tu je čitava priča o odrastanju, što ovu knjigu čini savršenom i za dečake i za devojčice. Ne kolutajte očima, još uvek postoje ljudi koji misle da od igračaka i knjiga može postati manje dečakom i manje devojčicom. Avantura odrastanja jedne devojčice i borbe jednog dečaka jeste kompleksna priča upoznavanju sa svime što život nosi. Život neće biti lak ni jedima ni drugima, ali ako kad se male ruke slože, sve lakše ide. Koncept priče ustrojen je tako da se jasno prikaže da nisu svi isti, ali da te razlike ne treba da budu uzrok netrpeljivosti već treba da podstiču nova saznanja, baš kao što su Arijeta i dečak učili jedno od drugog.

E sad, iako naslov sugeriše da je priča posvećena celoj vrsti i u neku ruku jeste, u fokusu priče je ipak Arijeta. U trenutku kada priča počinje, Arijeta ima četrnaest godina i zatičemo je u tipičnom pubertetskom rascepu: potrebno joj je da bude nezavisna u donošenju odluka, dok u isto vreme ne može da zamisli svet bez zaštite porodičnog doma. Kada i njeni roditelji prihvate činjenicu da je nemoguće zadržati je iza rešetaka koje ih čuvaju od mačke, e tad kreće zabava. Saznajemo da ono što plaši Ljuska i Zvocu nisu samo Arijetine mlade godine, već i činjenica da je ona jedina predstavnica Pozajmljivača u tom prostoru, odnosno da cela budućnost počiva na njoj. U tom smislu, ona ne može samo da odraste, kao što je recimo odrastala njena majka. Arijeta mora da pronađe nov način življenja, da ne kažem preživljavanja. Male zajednice u kojima Pozajmljivači žive su patrijarhalno ustrojene: on da pozajmljuje a ona da raspoređuje pozajmljeno. Međutim, u trenutku kada se upoznajedmo sa porodicom Satić, deluje kao da će Arijeta morati da iskorači iz tog obrazca i postane aktivna i van kuće. Dakle, Arijeta svojim delovanjem mora da spasi i živote svojih roditelja, ali i budućih generacija, zbog čega je ona istinska heroina priče o Pozajmljivačima.

Sa druge, ljudske, strane tu je i dečak od deset godina. Kada uoči Ljuska u jednom od pohoda, dečak će se potruditi da upozna njihov način života i postati njihov saveznik u preživljavanju, deo odbrane od onih koji za postojanje Pozajmljivača znaju i koji su uzrok emigracije mnogih porodica. I dok je kod Arijete ulazak u svet odraslih pokazan kroz heroizam, situacija sa dečakom je obrnuta. Njegova smrt je, kako saznajemo na početku priče, herojska, što u velikoj meri formira i to kako ćemo ga posmatrati u okviru priče, ali i kako ćemo posmatrati samu priču. Dane u kući u kojoj žive i Pozajmljivači, dečak provodi odvojen od porodici koja je ostala u Indiji. Njegova odluka da pomogne Arijeti i njenoj porodici, iako iskrena, može se posmatrati i kao njegova borba protiv usamljenosti. A isticanjem činjenice da je dečak dane provodio sam, ponovo se relativizuje verodostojnost same priče. Zadirkuje gospođa Mej malu Kejt, zadirkuje i Meri Norton nas – svaka čast, gospođo, ja sam se primila toliko da mi nastavci trebaju odmah i sad.

Ali pre nego što zaključim ovo što bi trebalo da bude prikaz knjige, spomenuću kratko (majke mi, kratko) dve stvari za koje mislim da će biti super zanimljive za analizu, ali tek nakon što se pročita cela tetralogija. Prevoditeljka i autorka pogovora, Sandra Bakić Topalović naglasila je da roman nije zamišljen kao alegorija, dodavši zatim nekoliko mogućnosti za tumačenje. Meni je posebno zanimljiva ideja koja priču povezuje sa kontekstom Drugog svetskog rata, koji je u trenutku nastanka romana (prvi put objavljen 1952.) još uvek sveža rana u čitavom svetu. Čak i sa ove vremenske distance, više nego jasno u kojoj meri je publika mogla da pronađe sličnosti sa sopstvenim životima. No, ja ne bih dublje analizirala taj pravac tumačenja, Sandra je baš lepo naznačila glavne motive. Meni su za oko zapale teme klase i problematične kćeri. Dobro, sad možete da zakolutate očima, al šta ću kad volim? Dakle, klasa. To je pitanje zanimljivo na više nivoa, toliko da bi mogli tekst za Detinjstvo da napišete. Pazite sad: odnos porodica Pozajmljivača među sobom a zatim i u odnosu na ljude u kući. Ljusko, zanatlija koji nema kome da proda svoje proizvode i Zvoca, domaćica, dakle žena sa neplaćenim radom – da li ih i kako to izjednačava? Kakvu ulogu ima mesto na kom žive i zašto je ono važno, i tako dalje…

Druga super interesantna stvar jeste motiv problematične kćeri, koju u ovoj knjizi može da ponese Jajoslava dok imam utisak da je, u kontekstu kompletirane priče, Arijeta ta koja će ga dekonstruisati. Jajoslava, Arijetina sestra od ujaka, nestala je jednog dana kada je odlučila da procunja po teritoriji zvanoj Gore. Njena sudbina jeste ono što plaši Ljuska i Zvocu, ali takođe ih pokreće da ne naprave istu grešku kao Jajoslavini roditelji: za razliku od njih, Satići svojoj kćerki predočavaju život van njihovih sobica, koje sve opasnosti nosi i kakve posledice mogu da budu. E sad, za razliku od Jajoslave, Arijeta nema izbora i, kao što već rekoh, mora da iskorači iz poznatog i promeni jedino poznato stanje stvari, ali nekako imam osećaj da je ova priča u isto vreme početak priče i o Jajoslavi, pa se nekako nadam da će moj osećaj (za filing) biti razjašnjen u narednim nastavcima.

Izdržali ste do kraja, svaka čast. Moguće je da ste primetili da su ovo spojeni delovi raznih verzija, bilo ih je preko 100: osim što je bila šugava čitalačka godina, nije bila nešto ni plodonosna kad je pisanje u pitanju. Ono jeste da sam stvorila čudovište, ali bar je srce na pravom mestu. Knjižica je prava poslastica za ovo vreme, ako ne verujete meni a vi skoknite na sajt Odiseje i prelistajte prva poglavlja – upecaćete se kao i ja, majke mi.

P. S. Kako sam saznala iz pogovora, Meri Norton je napisala i roman Bed-knob and Broomsticks, po kom je inače snimljen jedan od mojih omiljenih filmova, koji je takođe bio spomenut na ovom malom blogu. Pa sad, ako dobre žene odisejske žele da prevedu i taj roman, ja ih evo zdušno podržavam.

P. P. S. Pre i tokom pisanja ovog teksta, čitala sam pogovor čija je autorka Sandra Bakić Topalović i u tekstu su naglašena mesta koja je taj pogovor inspirisao. Sve ostalo plod je mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. Iskoristiću ovu priliku da se zahvalim Lepoj Breni, koja nikada neće saznati kolika je njena uloga u nastanku ovog teksta. Breno, kraljice.

Piše: Slavka Vlalukin

Izvor: Nemam ime imam komentar