Sve počinje i sve se završava u Galamdžijskoj, pardon, Salamdžijskoj ulici gde Lota živi sa svojom porodicom – mamom, tatom, starijim bratom Jonasom i sestrom Mijom-Marijom. Lota obožava karamele, šećer u prahu, palačinke, kolače teta Berge i svog svinjskog medu, a ne voli riblje pljeskavice, sirup protiv kašlja, posete zubaru i poslušnost. Kao što to biva u svakom pre-roditeljskom domu, i u ovom je bilo mirno sve dok se nisu uselile male galamdžije i drekavci. Tada su nastupili i prvi porodični bilateralni pregovori, nadmetanje, debate, ušunjali se nestašluci da začine život, otanje živce, jer ih i ovako ima previše. Sve ono tipično roditeljski. Dražesno! A biće još dražesnije, ali sad u pravom smislu te reči, kada se prepustite redovima Astrid i velikoj koncentraciji zadovoljstva i humora koji će se iz Salamdžijske ulice preseliti u vaša srca i kojima ćete se neprestano zajedno vraćati.

Ako sam išta naučila bivajući roditelj, to je da kod dece ništa ne prolazi bez određene doze lucidnosti. I gorepomenutog, ključnog elementa – galame. Takvog kvaliteta moraju da budu i knjige. Luckaste i da se čuju. Da budu, što bi rekla reč koja to nije, galamaste. Ako se pitate kako doći do pouzdane doze lucidnosti, ne brinite brigu, rešenje je već u narednim redovima. A i u biblioteci ili knjižari. Samo tražite Lotu.

Određena doza lucidnosti se meri tako što se uzme težina deteta u godinama i podeli sa visinom decibela – transverzalne okomite vrste čvrstog grlatog grla, nastalih galamom na zamišljenoj skali zanimljivosti. Očekivani rezultat je prirodni broj „e“, znate ona funkcija koja najbrže raste u matematici, a za koju je procenjeno da je broj veći od ukupnog broja atoma u svemiru.

Gde je suma sumarum:

OTD – ne, nije outfit of the day već određena težina deteta u godinama
dB – decibeli
e – prirodni mogućno-nemogući broj

Praktično nešto nemogućno! Ha, mislite? Pa, ispade mogućno. Jer sam za neke od galama mislila da su neproizvodive, kad ono – šipak. Čula sam ih svojim ušima, tako da ta dva klepetala, kojima se često pokrivam preko glave, mogu da posvedoče. Što će se dalje zaključiti – doza lucidnosti koju treba ispuniti na skali zanimljivosti je e = 2, 718. Kako vas ne bih držala u neizvesnosti, zaključak vam otkrivam odmah – Astrid je to uspela.

Ček, ček. Ako ste mislili da je ovo čas matematike i fizike, nije. Neće ni ostali pasusi imati bilo kakve veze sa naukom. Mada ruku na srce, meni roditeljstvo, oblikovanje i pomno praćenje stasavanja deteta u čoveka, (vrlo) često deluje kao nauka u kojoj se praksa i teorija razilaze kao dva razroka oka. Jedno tamo, jedno vamo, ne znaš ni gde gleda, ni kuda ide i na posletku, ne znaš ni kako se zoveš. Samo što ne potegneš za ličnom dokumentacijom da proveriš da nisi možda „Mama Dođi“, „Mama NeMogu“ ili „Mama, NeZnam“. Ja sam „Ali, Mama“, drago mi je. Rastegnite samoglasnike, stopite ih u samoglasnike pa zavrnite na plač, budite prijatni koliko i nerazgažene cipele i to je to.

Nego, da vam ispričam nešto. To „nešto“ malo iz moje prošlosti, ima i te kakve veze sa ovim što sledi. Baš tu gde se prepliću prošlost, sadašnjost i budućnost nastaju važne priče.

Oduvek sam volela da čitam. Miris knjiga mi je bio i ostao jedan od omiljenih mirisa. Pored mirisa tek ispržene kafe. Kao što mi ona miriše na prošlost, a moja povazdan matora duša to prepoznaje, tako me i knjige vodale, šetale, nosile ulicama, teturale kaldrmama zavijajući u ćorsokak neke životne priče. Oduzimale mi dah, tražile da čitam još, udišem još mirisa bilo tek kupljene knjige, bilo starih knjiga, požutelih, pegavih strana koje sam iskopala iz babinog ormana ili neke kutije kod uličnog prodavca. Znate onaj poletni osećaj, kada vam grudi zatrepere kao leptirova krila kada završite sjajnu knjigu?! Osećaj kada zatvorite korice, pa udahnete do središta zemlje. Poznato? Taj osećaj kada vam se čini da biste mogli da pojedete knjigu. Bez ’leba. Na suvo. Uh, što volim.

Imam 9 godina. Starije sam dete. Družim se sa Pipi Dugom Čarapom i Emilom iz Leneberja. Emil je ovde manje važan, svakako ne i manje šašav od Pipike, ali je za svrhu ove priče bitna Pipika. Ima žute, tvrde korice sa ćoškovima na rascvetali kupus. Na koricama Pipi u klovnovskim cipelama, čarapama na crveno-bele štrafte i crvenoj haljinici, sa specijalnim garnirungom na glavi. Ona živi sama, druži se sa majmunom, peva i ne brine brigu. Pipi je plod mašte Astrid Lindgren. Žene čija sam pisanija obožavala, iako čini se ne dovoljno da njeno prezime zapamtim valjano, pa sam je dugo zvala Lingern. Nekako mi je to bilo baš skandinavski. A ja baš volim sve skandinavsko – oni meni odišu mirom i nekom, za mene nedostižnom, lepotom življenja. Deluju mi ušuškano. Može biti zato što im je stalno hladno. Kad se malko bolje prisetim, taj neozbiljni, nerazumni, neshvaćeni svet Pipike bio mi je fantazija. Čuda su se tamo dešavala na svakom koraku, nadrealnost je bila mala maca u poređenju sa Pipikinim svetom, a mojoj romantičarskoj ustrojenosti, to je bilo sasvim dovoljno da se zaljubim i ostanem zanavek zaljubljena u delo gospođe Lindgern. Tako ti ja porastem još nekih dvadeset godina i dobijem dete. Naravno, čim je stasala dovoljno, pretvorila sam je u člana biblioteke. Srećnim, ili nesrećnim, sporim razvitkom vođenja administracije završile smo sa identičnim članskim karticama. Drugovi članovi.

U toj našoj malenoj biblioteci, ušuškano, na najvišoj, najsevernijoj polici, kao i Skandinavci sami na mapi Evrope, žive dela Astrid Lindgren. Čuj, dela! Pa u mojoj biblioteci bila samo dva – Pipka i Emil iz Leneberja. Naša bibliotekarka, preporučuje Luckastu Lotu i sve ostale serije Lote, kaže ako već niste, oduševićete se. A Lota, kao Pipika, na žutim koricama, doduše papirnog izdanja, sva šašava i nacrtana kao što bih je ja nacrtala, da sam nadarena za držanje olovke i crtanje. Može, prodato. Oprostite, pozajmljeno.

Avantura sa Lotom počela je odmah po povratku kući. Ukrcale smo se sa Lotom u voz, otputovale kod babe i dede na selo, išle na izlet, pa na igranjac, pa sa Lotom prevarile čika zubara, pa rekle ružnu reč, pa se sakrile, stajale na gomili đubriva na pljusku da poraste(mo), pravile lom i ljutile se celog dana, bušile rupe na džemperu, rasparale i upropastile tkanje teta Berge uz nestašni osmejak koji opravdava sve. Genijalna Astrid je uhvatila pažnju mog deteta, bez da sam je platila. Dobro, produživši knjige više puta, pa još par puta preko veze, na kraju smo ih i pazarile, ali ta cena je jedna velika 0 u odnosu na to koliko nam je radosti donela Lota. Ijao, da ne zaboravim, kad Lota slavi Božić! Kako vam tad zamirišu kolači i bela kafa, a tek oni koje je pravila teta Berga komšinica kod koje Lota i njen brat i sestra stalno (nepozvani) odlaze! Da vidite samo kad se zaigraju pa poispadaju kroz prozor teta Berge! Malo je reći da smo nas dve progutale knjigu, uz galamu i smeh posledično dovitljivom pisanju. Kažem vam, Astrid je jedno genijalno pisarsko pero koje piše razumljivo deci, prilagođeno njima, a pritom ne remeti humor, sasvim primeren kako malenim glavama, tako i velikim, roditeljskim. Posve šupljim i umornim, pred spavanje.

Zbirka priča „Luckasta Lota“ je izmišljena i poručena za sve naše nestrpljivce (koji imaju sve vreme ovog sveta na rukavu), za sve naše migoljiće čije se energetsko polje puni pred spavanje, za sve nas odrasle koji bi mogli da se potrudimo da budemo za koju trunku više „deca koja razumeju svoju decu“. Astrid će poput vrsnog hirurga da izvede zahvat krijumčarenja osećanja poletnosti deteta i osvežiti nam pogled na dečije nestašluke. Astrid doskače i onim neumoljivim, jer ne mogu oni da budu toliko neumoljivi koliko ona može brilijantno da piše.

I uz preporuku da u svoju kućnu biblioteku ušuškate Lotu i nestašluke, da vam kažem nešto o onom mirisu knjiga koji sam spominjala u nekom od gornjih pasusa. Da li ste znali da postoji sveća sa mirisom starih knjiga?! Imala sam je. Dobila sam je jednom za rođendan prekookeanskim pismonošom. Znate kako miriše? Na bajke. Na priče. Na dogodovštine. Na život u knjigama. Na knjige koje su za gutanje na suvo. Bez ‘leba.

Ako je ikad nađete, setite me se.

Izvor: keva.rs