Razmišljam već neko vreme da osmislim neku rutinu za čitanje, recimo nešto poput buđenja u 7 pa čitanja uz doručak dok ne dođe vreme za odlazak na posao. Jer nekako se u poslednje vreme desi da mi pobegne dan i da ne pročitam ni redak, mada uredno nosim knjige sa sobom, menjam štivo u zavisnosti od raspoloženja, čak sam i poeziju počela da čitam a svi znamo koliko mi je to teško. Moja terapeutkinja krivi moju sklonost ka analiziranju dnevnih događaja jer mi ono pojede i vreme i elan, ali ja mislim da sam samo neorganizovana. U svakom slučaju, ideja o rutini je tu, ali dok je zaista ne sprovedem u delo, odlučila sam da se uglavnom bavim kraćim, da ne kažem tanjim, knjigama. Napravila sam finu gomilicu na sestrinom radnom stolu, skupila sve kraće knjige i gle čuda, uspela sam da dovršim komada dva. Nakon neke trala la knjižice o Šopenu i Žorž Sand (taman fina za jedan dan na plazi/bazenu/obali reke/terasi), pročitala sam Kuću bez ogledala Mortena Sandena, neočekivano ozbiljnu knjigu za decu i mlade. I pošto sam ostala bez delića srca, odlučih da jedan od svojih poslednjih dana u roditeljskom provedem u pokušaju da svoje impresije stavim na papir i zainteresujem vas dovoljno da ovu super knjižicu pročitate i prosledite mlađanoj publici u svom okruženju.

Neću preterati ako kažem da je roman Kuća bez ogledala jedno od mojih omiljenih izdanja izdavačke kuće Odiseja. Knjiga je objavljena u okviru Odisejinog projekta Savršene knjige za generaciju Z, koji je podržala Kreativna Evropa i stvarno jeste savršena, da ne kažem cela je lepa (see what I did there, wink wink) jer dobru priču upotpunjuju i sjajne ilustracije Ištvana Lakatoša, koje proces čitanja čine još intenzivnijim. Kada sam je prvi put videla i prelistala, pomalo sam se nadala da će ovo biti jeziva pričica, možda sa ponekom utvarom ili bar detektivska avantura smeštena u ukletu kuću. Pa ipak, kada sam, zahvaljujući rečenici koju sam izdvojila na početku teksta, shvatila da neću dobiti ono što očekujem, bar ne u potpunosti, nisam bila razočarana zato što je drug Sanden, psiholog po zanimanju ako nekog zanima, napisao knjigu koja se bavi odrastanjem, suočavanjem sa gubicima i time kako preživeti sopstvenu porodicu a svi znamo da su to BAŠ važne teme plus su meni uvek drage. Knjiga namenjena deci starijoj od 10 godina i ona, ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, otvara mnoga pitanja vezana za nezgodan period kad nismo više deca, ali nismo baš ni odrasli, ali da krenemo mi polako s tekstom, ujedinjeni u nadi da neće biti previše konfuzan, pa ćemo videti gde će nas priča odvesti.

Ono što se dešavalo unutar Kuće bez ogledala ispričaće nam dvanaestogodišnja Tumasina, koja s ocem živi u ogromnoj vili svoje babatetke Henrijete, glumice, koja leži na samrti. Pored njih, u kuću se privremeno doseljavaju i Tumasinina tetka i stric, sa svojom decom, iščekujući trenutak Henrijetine smrti i planirajući kako će podeliti njen imetak. Svaka od ove tri porodice nesrećna je na svoj način (prestaću, majke mi) i komunikacija među odraslima uvek je napeta, ali sva tuga i nemoć zapravo su opisani kroz živote dece koja se nalaze u kući: Tumasina je na tragičan način izgubila brata, što je dovelo do kraha njene porodice i nemogućnosti da uspostavi normalnu komunikaciju sa ocem, nekada uspešnim piscem. Njena sestra od tetke, Vilma, naizgled fokusirana samo na svoj fizički izgled, odrastajući sa dominantnom figurom majke, zapravo samo želi da bude primećena i prihvaćena i od strane vršnjaka i od strane roditelja. Deca Tumasininog strica su tek posebna priča: tu je najpre Erland, agresivan dečak kojem je, kako se čini, jedino važno da povredi nečija osećanja, dok u drugom ekstremu, imamo njegovu Signe, ćutljivu i povučenu petogodišnjakinju, gotovo nevidljivu.

Odraslima je svaki dan obeležen pričom o tome šta uraditi sa Henrijetinom imovinom (i picom za večeru), dok deca pokušavaju sama da organizuju svoje vreme u velikoj kući. Soba je mnogo, toliko je i prilika za istraživanje: kroz igru, oni konstantno istražuju kuću, zavirujući u davno zatvorene prostorije, dok mi, prateći dinamiku njihovih odnosa i aktivnosti, saznajemo mnogo toga i o njima i o tome u kakvim uslovima odrastaju. Saznajemo i još jednu, za priču vrlo bitnu činjenicu, a to je da u celoj kući uopšte nema ogledala, što se pripisuje Henrijetinoj ekscentričnoj prirodi. E sad, ne znam kako izgleda čitanje ove knjige kad imaš 10+ godina (mada bih volela da sam je čitala tada) i šta možeš da zaključiš na osnovu te činjenice, ali kad imaš ovoliko koliko imam ja onda možeš da pročitaš sledeće: Sanden je svoju knjigu gradio na temeljima sastavljenim od svih postojećih priča o ukletim kućama. Sve je tu: zapuštena, velika kuća, prošlost i aktivni pokretači radnje, koji se, iz nekog razloga, ne uklapaju najbolje u svet u kome žive, ogledala, koja su sama po sebi mističeska i večiti simbol granice između dva sveta. Fali još samo duh.

Ostatak prikaza pročitajte na blogu Nemam ime, imam komentar