Kladim se da bi, zamoljeni da se prisete nekih od najsmešnijih, najzanimljivijih trenutaka iz vremena odrastanja svoje dece, naši roditelji imali spreman čitav repertoar priča. Mada bi mnoge od njih, iskreno, današnjim nama predstavljale izvor „neopisive blamaže“, bez sumnje su značajna svedočanstva ne samo postepene izgradnje buduće ličnosti, već i porodičnog zajedništva, privatne istorije u nastajanju. Dobro i duhovito sročeni, ovakvi „biseri“ čine srž knjige „Kasperijada“ (Odiseja, 2018; orig. „Kacperiada. Opowiadania dla lobuzow i nie tylko“, 2001) poljskog pisca Gžegoža Kazdepkea, koja je momentalno osvojila srca čitalaca svih uzrasta u matičnoj zemlji. Sada je u pohodu na našu pažnju i želju za smehom, koja prevazilazi inicijalno postavljenu starosnu granicu (u vidu naznake „5-7 godina“).

Sastavljena u formi anegdota, uz podnaslov „Priče za mangupe i one druge“, pred nama je neka vrsta memoara jednog oca. Tematizuje, pre svega, vaspitne metode koje je narator primenjivao tokom detinjstva svog sina Kaspera, pri čemu je često sam pokazivao veću infantilnost od mališana. Naslov dela, „Kasperijada“, šaljivo asocira na antičke epove i putešestvija ispunjena različitim avanturama glavnog junaka. Iako Kasper to nesumnjivo jeste - kako u pričama, tako i svojoj porodici, moglo bi se reći da je pravi protagonista zapravo – njegov otac. Pored njih dvojice, stalni učesnik radnje je majka Magda, zadužena da reguliše ponašanje neobuzdanih muških članova, mada im se neretko i rado zna pridružiti u nestašlucima.

Te kratke, simpatične avanture sadrže, između ostalog: obrazloženje funkcije peščanog sata na slikovitom primeru kuvanih jaja (Postaviš peščani sat pored šerpe i kad sav pesak iscuri, nema više ni jaja, ni šerpe, a u kuhinji stoje besni vatrogasci!, podriva Magda teoriju svog muža); odučavanje deteta od „brkljavljenja“ lica hranom - putem pretnje „reklamacijom“; razumevanje i praktičnu primenu poslovica; učenje o značaju individualnosti (kada Kasper bude izrazio nameru da postane kondukter, te stao da imitira svog dedu, otac će se maskirati u Betmena, objašnjavajući to željom da „pomaže ljudima“); značenju usvajanja…

Obeležja svake od epizoda su dosetljivost i kooperativnost supružnika. Umesto strogog korigovanja, oni prate i suptilno, a poentirano, usmeravaju detetove zaključke kuda je potrebno. Svi koraci opisani su sa neizmernom duhovitošću, poput one u epizodi koja govori o takmičarskom duhu među očevima-ranoraniocima. Naime, još bunovni roditelji se utrkuju do vrtića, pa često zaborave da povedu sopstvenu decu, kao što se dogodilo očevima Kaspera i Silvije. Slučaj ih je, naravno, naučio da uživaju u ranojutarnjim ritualima, a nama potvrdio kako su i odrasli poprilično skloni greškama, ali i da zajedno sa potomcima mnogo toga uče, iznova odrastajući.

Kasperovom tati nije teško da, po cenu ukočenih leđa, glumi zavesu u kućnom pozorištu, izmišlja maštovita objašnjenja „gubljenja“ ruke u rukavu jakne ili pojma „naduvenosti“ (od ponosa), ali ni da se brzinski uzvere na drvo pred psom koji obožava sladoled od čokolade. Među češćim epizodnim gostima je deda Irek, čije će prisustvo biti povod neobično lepoj i poetičnoj epizodi sa Zimom na bolničkom lečenju. Zbirku, sasvim prikladno, zatvara lekcija pružena čitavoj rođendanskoj družini predškolaca povodom drugarice sa dijabetesom.

Važne uloge dobijaju i predmeti, kao što su radijator, termometar ili igračke. Oživotvoreni, svojeglavi, daju Kasperu dobru priliku da nasamari tatu, ali i redovno izvuče neku vrstu pouke. Možda najbitnije od svega, knjiga skreće pažnju na lepotu, veličinu i tematski potencijal svakodnevnih zgoda, pravih porodičnih sličica za budući zajednički, životni mozaik. Otac, po svemu sudeći kolumnista (s obzirom da u jednom trenutku spominje obavezu da završi tekst do sutra), zna da uoči, vešto odreaguje i učini nezaboravnim te trenutke.

Novinar po profesiji, autor se godinama uspešno bavi edukacijom dece putem književnog stvaralaštva. Njegova „Kasperijada“ (koja ima i nastavak) naišla je na izuzetan odjek kod malih čitalaca, postavši „Dečji bestseler 2001.“ i dobitnik najprestižnije nacionalne nagrade iz tog domena. Podjednako oduševljeni bili su i odrasli, neki prepoznajući delove sopstvenog iskustva u podizanju dece, a drugi jednostavno zabavljeni neodoljivim, pozitivnim pristupom temi. Prozni oblik je upravo najsličniji kolumni: sažet, ali sa poentom. Prateće ilustracije su delo Pjotra Rihela, prilagođene uzrastu i pažnji čitalaca - uz krupan slovni font i prisni, poverljivi ton pripovedačevog obraćanja. Primera radi, jedna od priča počinje ovako:

Znate li šta je to katastrofa? Da, znamo – zemljotres, poplava, tornado... Ali – i rođendanska proslava.

Iskustvo sa kojim se mnogi mogu povezati, prepoznajući teškoće, lične slabosti i propuste koje često pokušavaju da sakriju, čini da se prema pročitanom može postaviti sa razumevanjem i odobravanjem. Kasperova porodica je daleko od savršene, ali njihova neposrednost, kreativnost i ogromna volja da sve na kraju bude kako treba, čine je skladnom celinom i nepobedivim timom.

Druga strana priče pripada detetu. U bivšoj Jugoslaviji je među najpopularnije knjige svrstavana (sada već legendarna) „Olovka piše srcem“. Pre nekoliko godina, kraći televizijski format „Kefalica“ podsetio je na uvek urnebesne, a tako bezazlene dečje pokušaje da definišu stvarnost sa kojom se iz dana u dan upoznaju. Kazdepkeova knjiga je, iako se ne radi o dokumentarnom tipu „beležaka“, bez sumnje na istom tragu. U njoj će svako pronaći nešto korisno i blisko, od smernica i podrške, preko uspomena, do univerzalnog, okrepljujućeg humora.

Izvor: Kako biti heroj u ova šugava vremena