Gžegož Kazdepke (1972) je poljski pisac, scenarista i novinar. Studirao je novinarstvo i političke nauke na Univerzitetu u Varšavi. Napisao je više od 50 knjiga za decu i mlade. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja, a njegova najpoznatija knjiga „Kasperijada” se 2001. godine našla na počasnoj listi najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade – IBBY, a iste godine je dobila i nagradu „Dečji bestseler”. Po njoj je snimljena i istoimena animirana serija.
Za svoju najpoznatiju knjigu „Kasperijada”, Gžegož Kazdepke je našao inspiraciju u svom roditeljskom iskustvu. Kao otac malog deteta, Kazdepke zna da je svaki dan nova avantura, kao i da pitanja koja mala deca postavljaju često mogu zateći roditelje nespremne i zahtevati snalažljivost i domišljatost u svakom trenutku. „Kasperijada” je niz kratkih priča u kojima se pripoveda o upravo takvim događajima. Događajima koji čine svakodnevnicu svake porodice i ma koliko delovali beznačajno i malo, ostaju među najlepšim uspomenama.
„Kasperijada” će decu koja je pročitaju naučiti mnogočemu: čemu služi peščani sat, da je uvek najbolje biti to što jesi, da ne treba dugo sedeti u kadi, ali i da treba koristiti svoje uši, kako roditelji ne bi odlučili da ih prodaju. Pa ipak, uz „Kasperijadu” i roditelji mogu naučiti mnogo toga, a pre svega to da slušaju svoju decu i da zajedno sa njima uživaju u povremenim nestašlucima svojih mališana.
Kasper i njegov otac doživljavaju brojne avanture, ali avanture u prozi Gžegoža Kazdepkea nisu one velike avanture o kojima obično čitamo. Oni ne odlaze na daleka putovanja, niti zapadaju u opasne situacije. „Kasperijada” pokazuje da svakodnevni život takođe sa sobom nosi različita iznenađenja. Koliko će nam dani biti zanimljivi zavisi upravo od nas i od načina na koji posmatramo svet. Tako se čak i odlazak u vrtić može pretvoriti u takmičenje između roditelja, a ako roditelji imaju viška takmičarskog duha kao Kasperov tata, onda to postaje trka koja se mora dobiti po svaku cenu! Odlazak po sladoled sa Kasperovim ocem vrlo lako može razvedriti tmuran dan, naročito kada usput sretnete još jednog ljubitelja sladoleda koji će vas svojim lavežom naterati da se popnete na najbliže drvo. Odlazak na igralište uz malo mašte postaje ozbiljna potraga za zakopanim blagom. Mogućnosti su bezgranične, sve što nam je potrebno jeste malo mašte i snalažljivosti. Kada tako posmatramo svet, dani odmah postaju vedriji i zabavniji, baš kao u „Kasperijadi”.
Iako je glavna odlika „Kasperijade” vedar humor i obilje komičnih situacija, u njoj ima mesta i za malo ozbiljnije teme. U epizodi u kojoj se Kasper i njegov otac igraju porodice, oni odlučuju da usvoje malog plastičnog klovna kog je neko ostavio da leži ispod drveta na igralištu. Kako Kasper ne zna šta znači usvojiti dete, tata daje sve od sebe da mu to i objasni: „Da postanemo njegovi roditelji! Ne rođeni, ali isto pravi – živeli bismo zajedno, brinuli bismo o njemu, voleli bismo našeg malog klovna!“ Tako igra postaje prilika da se razgovara o ozbiljnim temama, prilika da se nauči nešto novo.
Ipak, detinjstvo i roditeljstvo ne čini samo igra i zabava. Mama Magda je tu da na to povremeno podseti. Iako nekada nema razumevanja za detinjaste situacije u kojima se Kasper i njegov tata nalaze, mama Magda nikada ne sputava njihov duh. Ona učestvuje u njihovim igrarijama i predstavama, uz povremeno kolutanje očima, doduše, ali nikada na silu. Njen lik nije prikazan negativno, naprotiv, ona je glas razuma koji podvlači činjenicu da deca ponekad umeju da budu ozbiljnija i pametnija od roditelja, a Magda ne preza da to ponekad kaže i naglas: „Kaspere, ne čudi me to što se tata glupira, ali zašto ti radiš to isto?”
Iako je „Kasperijada” namenjena deci, autor je kroz priče o ovoj porodici jednako obraća i roditeljima. Ovo dvojako obraćanje čini „Kasperijadu” knjigom za celu porodicu uz mogućnost da se roditelji čak i više smeju dok je čitaju svojoj deci. Vaspitne cake koje Kasperovi roditelji smišljaju u hodu, poput epizode u kojoj se dogovore da prodaju Kasperove uši, pošto ih dete ionako ne koristi, prepoznaće svaki roditelj (a možda čak i dobiti ideje); baš kao i mnoge stvari kojih se zbog svoje dece ponekad moraju odreći (poput sladoleda od čokolade koji Kasperov tata nevoljno žrtvuje uz komentar „A zašto ja?! I Kasper ima sladoled!”). Upravo činjenica da je Kazdepke pisao priče inspirisane vlastitom porodicom čine ovu knjigu prijemčivom, a likove nesavršenim, i upravo zbog toga tako realnim i dragim. Kazdepkeovo pisanje me je na momente neodoljivo podsetilo na knjige Efraima Kišona, naročito svojim nenametljivim humorom i jednostavnim stilom (i strahom od rođene supruge). Baš kao i Kišonove knjige, „Kasperijada” se uvukla pod kožu ogromnom broju čitalaca, kako onim malim, tako i onima koji ne žele baš uvek da budu odrasli, i mada tek kreće na put do publike van granica Poljske, pitanje je vremena kada će postati sastavni deo biblioteka širom planete.
Fotografija: Stsh's Book Corner
