Knjige iz oblasti popularne psihologije danas nisu ništa neobično, štaviše, objavljuju se u tolikoj meri da se stiče utisak da ih je i previše. Ovaj trend u modernom izdavaštvu toliko se raširio da je sam žanr zahtevao sopstvene podvrste, kako zbog pristupa, tako i zbog tematike koja se u knjigama obrađuje. Kada su, međutim, Robin Skiner i Džon Kliz odlučili da udruže snage i 1984. godine objave ovu knjigu, situacija je bila malo drugačija.
Robin Skiner je na ideju o ovakvoj knjizi došao još sedamdesetih godina prošlog veka. Skiner je jedan od utemeljivača grupne terapije, a njegova specijalnost se ogleda u porodičnim terapijama, zbog čega je 1977. godine osnovao Institut za porodičnu terapiju, u kojima se i sam bavio grupnom analizom. Jedan od članova jedne od brojnih grupa sa kojima je Skiner radio kao terapeut bio je i Džon Kliz, britanski glumac i jedan od tvoraca „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“. Klizu je Skinerova terapija pomogla da se vrati na kolosek, pa je odlučio da se, kao predstavnik „druge strane“ pridruži svom bivšem terapeutu u pokušaju da čitaocima širom sveta zajedno, kroz sopstvena iskustva, približe i pojasne određene psihološke probleme kojih možda nisu ni svesni. O tome koliku je popularnost njihov zajednički priručnik stekao, verovatno najbolje pokazuje činjenica da su Skiner i Kliz deset godina kasnije objavili i njegov svojevrsni nastavak nazvan „Kako preživeti život“.
„Kako preživeti svoju porodicu“ kroz neformalni dijalog profesionalnog terapeuta i laika, pokušava da odgovori na neka od najčešćih pitanja o psihološkom razvoju individue, od prvih dana, pa do izbora životnog partnera. Prvi deo knjige „Što li sam se oženio tobom?“ nudi Skinerovo zanimljivo stanovište da partnere sa kojima ćemo stupiti u ljubavnu vezu biramo po zajedničkim „traumama iz detinjstva“. Naime, Skiner blokiranje određenih emocija čitaocima objašnjava pomoću metafore paravana, za koji tvrdi da ga svaka odrasla osoba poseduje. Razlikujemo se, kako se čini, samo po onome što iza tog paravana krijemo, a po tome, po svemu sudeći, biramo i partnere. Skinerove grupne terapije su pokazale da se ovakvo ponašanje uči tokom odrastanja, kao i da se osobe sa sličnim sadržajem „iza paravana“ privlače, čak i u slučajevima kada o svojim problemima uopšte nisu ni razgovarali. Ova teorija možda liči na onu da žene, htele to ili ne, nekako uvek završe sa partnerima koji su slika i prilika njihovih očeva, ali ako malo bolje razmislite, shvatićete da čak ni na teorija nije u potpunosti neosnovana.
Nakon odabira partnera, razgovor teče dalje ka prvim danima roditeljstva, zadržavajući se na momentima poput važnosti plišanog mede (odnosno posebne igračke) u razvoju deteta, važnosti jasno definisanih stavova roditelja pri vaspitanju, ali i njihovih jasno definisanih uloga, objašnjenju zbog čega deca kada odrastu zapravo ne mrze svoje (u razumnoj meri) stroge roditelje (dok onima koji svojoj deci daju previše slobode, ta ista deca kasnije dosta toga zameraju) i konačno, na problematičan period adolescencije. Tema koja zatvara krug je otkrivanje i razvoj seksualnosti, koja vodi do odabira seksualnih partnera, odnosno do teme kojom knjiga i počinje.
Neke od ideja koje ćete pronaći u ovoj knjizi su izrazito zastarele, tako da, pre nego što se nađete uvređenim (a zaista, ima tvrdnji koje bi se danas mogle smatrale skandaloznim, naročito one koje se dotiču homoseksualnosti i autizma), setite se da su ovakva shvatanja pre tri decenije u psihologiji bila sasvim legitimna, budite srećni što živite u nekom naprednijem vremenu i nastavite sa čitanjem.
Ime Džona Kliza na koricama s pravom kod čitaoca budi određena očekivanja, pa bih odmah želala da vas upozorim da u pitanju nije urnebesna komedija. „Kako preživeti svoju porodicu“ je ozbiljno štivo, pisano neformalnim stilom zahvaljujući kom je izbegnuta suvoparnost koja se često sreće u priručnicima ovog tipa. Forma dijaloga, takođe, dopušta Klizu da postavlja pitanja koja bismo možda i sami postavljali, ali i repeticiju i sumiranje rečenog radi lakšeg razumevanja iznesenih ideja. Humor, naravno, ne izostaje, kako u Klizovim i Skinerovim duhovitim opaskama, tako i u ilustracijama Bada Hendelsmana, ali se, nažalost, zbog prirode samog humora, dosta toga gubi u prevodu.
Pa, ako ova knjiga nije baš preterano smešna i obiluje zastarelim idejama, zašto bi uopšte neko želeo da je pročita? Zbog toga što se, između ova dva nedostatka, nalazi pregršt odgovora na pitanja koja nemamo koga da pitamo (jer živimo u zemlji u kojoj je terapija i dalje tabu), objašnjenih tako da može da ih razume i neko ko se nikada ranije nije bavio psihologijom. Ovo nije knjiga koja će rešiti sve vaše probleme (mada sumnjam da takva uopšte i postoji), ali će vam svakako skrenuti pažnju na neke stvari o kojima možda niste razmišljali, ili pojasniti stvari o kojima ste previše razmišljali, a možda će vam pomoći i da izbegnete greške koje su pravili vaši roditelji i odgojite svoje dete tako da nikada ne oseti potrebu da pročita knjigu sa ovakvim naslovom.
Izvor: Stsh's Book Corner
