• Izdavačka kuća Odiseja

Prikaz knjige ,,Još malo pa nestalo"

Prikazi / 06.12.2017.
,,Još malo pa nestalo" je putopis koji je nastao nakon niza putovanja osamdesetih godina dvadesetog veka, sa zoologom Markom Karvardinom, čiji je cilj bio potraga za najređim životinjskim vrstama na Zemlji. Pored putopisa, na putovanjima je nastao i materijal za radio-emisiju koja se bavila istom tematikom (BBC). Adams je bio poznat kao veoma aktivan u borbi za očuvanje prirode, naročito ugroženih vrsta, pa činjenica da se baš on našao u ovakvoj avanturi ne treba da začudi čitaoce.

Daglas Adams (1952-2001) je bio britanski pisac, upamćen širom sveta pre svega po kultnom serijalu „Autostoperski vodič kroz galaksiju“. Pored toga, pisao je i romane o detektivu Dirku Džentliju, ali i scenarije za televizijske serije „Doktor Hu“ i „Leteći cirkus Monti Pajtona“ (Adams je jedna od samo dve osobe izvan originalne postave Pajtonovaca, koja je potpisana kao koautor nekog skeča. U pitanju je skeč „Zlostavljanje pacijenata“).

,,Još malo pa nestalo" je putopis koji je nastao nakon niza putovanja osamdesetih godina dvadesetog veka, sa zoologom Markom Karvardinom, čiji je cilj bio potraga za najređim životinjskim vrstama na Zemlji. Pored putopisa, na putovanjima je nastao i materijal za radio-emisiju koja se bavila istom tematikom (BBC). Adams je bio poznat kao veoma aktivan u borbi za očuvanje prirode, naročito ugroženih vrsta, pa činjenica da se baš on našao u ovakvoj avanturi ne treba da začudi čitaoce.

„Moj jedini zadatak bio je da se pojavim sa koferom, pratim ga (Marka Karvardina) i potrudim se da dovoljno dugo pamtim sve što se oko mene dešava, da bih to posle mogao i da zapišem.“

Putopis sadrži Adamsov opis putovanja na Madagaskar, Indoneziju, Novi Zeland, Zair, Kinu i Mauricijus, kao i propratne fotografije koje je na putovanju uslikao Karvardin.

Iako je od objavljivanja ove knjige prošlo više od dvadeset godina, njena tematika ne zastareva, štaviše, može se reći da je sve aktuelnija. „Još malo pa nestalo“ je jedino delo ovog tipa koje je Adams ikada napisao, što je šteta, jer je upravo ono pokazatelj autorovog talenta da ozbiljno i suvoparno štivo učini zabavnim i pristupačnim, a samim tim i popularizuje ovakve teme i podigne svest čitalaca o njihovoj važnosti i alarmantnosti.

Ono što ovu knjigu čini jedinstvenom jeste činjenica da je Adams običan posmatrač, bez nekog stručnog znanja, baš kao i čitalac. Umesto da nas zasipa stručnom terminologijom, brojkama i naučnim činjenicama, on čitaocu prenosi svoja laička zapažanja i iskrene impresije koje je stekao tokom ovih izvanrednih putovanja. Dve osobenosti koje prožimaju ovaj putopis su uobičajeni Adamsov inteligentni humor i iskrena zabrinutost za dobrobit planete. I upravo to je ono što osvaja čitaoca, zasigurno više od statističkih podataka (koje, uzgred, takođe možete pronaći na kraju ove knjige).

Knjiga kod čitaoca izaziva brojna raspoloženja, iako je u načelu pisana humorističkim stilom. Epizoda sa komodo zmajevima je prilično uznemirujuća, tragičnost priče o baiđi delfinima ne može opisati rečima, dok će vas priča o poslednjem stablu divlje kafe ostaviti u neverici. Adams se, međutim, trudi da napravi balans, ubacujući razne smešne anegdote sa putovanja ili zabavne zanimljivosti o pojedinim životinjskim vrstama koje je sreo. Jedna od takviih zanimljivosti je autorov opis i analiza „ličnosti“ ptice kokošine, sa kojom se, kako kaže, prilično poistovetio:

„Kokošina je uspela da razvije fantastičan sistem za uštedu truda. A ona sebe želi da poštedi truda da po ceo dan sedi u gnezdu da bi se grejala jaja. Zašto bi to radila kada može da skita i bavi se raznim drugim stvarima? (...) Videli smo njen sistem za uštedu truda koji je, istini za volju, teško promašiti. U pitanju je kupasta gomila gusto nabijene zemlje i trulog bilja, visoka oko dva metra i isto toliko široka u osnovi. (...) Ta humka zapravo predstavlja automatski inkubator. Toplota koju generišu hemijske reakcije trulog bilja greje jaja koja su zavučena duboko ispod njega, ali to nije sve. Preciznim dodavanjem i oduzimanjem materijala kokošina može da održi tačno onu temperaturu koja je jajima neophodna za inkubaciju. Dakle, sve što kokošina treba da uradi da bi grejala jaja jeste da iskopa otprilike kubni metar zemlje, napuni ga s tri kubna metra trulog bilja, sakupi još pet kubnih metara zemlje i vegetacije i oblikuje ih u kupu. Ostaje joj samo da stalno nadgleda toplotu koja se proizvodi i dodaje ili oduzima deliće gnezda. Zahvaljujući tome, ona uopšte ne mora da sedi na jajima.“

Iako ovakvih momenata u putopisu ima dosta, nisu retki ni trenuci u kojima čitalac može da oseti Adamsovu razdraženost pojedinim temama, kao i iskrenu frustraciju zbog nemoći da se određenim vrstama pomogne. Jedna od takvih priča, koja ledi krv u žilama jeste ona o rogu severnog belog nosoroga (u trenutku kada je knjiga pisana, postojala su dvadeset i dva takva nosoroga, danas postoje samo tri), tačnije, o njegovoj tržišnoj vrednosti:

„Konačna vrednost roga nosoroga, do trenutka kada se isporuči iz Afrike i oblikuje u komad neukusnog nakita za maskenbale kojim će neki bogati mladi Jemenac da se ponosi i pravi važan pred devojkama, iznosi nekoliko hiljada dolara. Međutim, sam lovokradica, dakle čovek koji ulazi u park i rizikuje svoj život da bi ubio nosoroga u čiju se zaštitu ulažu ogromno vreme, trud i novac, dobiće za taj rog deset, dvanaest ili petnaest dolara. Tako se razlika između života i smrti jedne od najređih i najveličanstvenijih životinja na svetu u proseku svodi na dvanaestak dolara.“

Ipak, poznanstva koja je Adams stekao na ovim putovanjima, daju i njemu i čitaocu nadu da pojedinci kao što su Karl Džons i Ričard Luis, na primer, mogu biti pokazatelji da ipak nije sve tako beznadežno (barem ne za svaku od trenutno ugroženih vrsta). Karlov boravak na Mauricijusu i neumorno angažovanje dovelo je do porasta broja jedinki određenih vrsta, kao što su ružičasti golub, mauricijuska vetruška i eho papagaj (pa čak i voćni šišmiši i određena grupa zečeva za koju niko još uvek nije siguran da li pripada ugroženoj vrsti ili ne).

Projekti poput ovog putopisa i radio-emisije pre svega imaju za cilj edukaciju i podizanje svesti kod ljudi, kao i ukazivanje na greške koje se ne smeju ponavljati (primer koji Adams daje kao podsetnik jeste slučaj ptice dodo).

Poslednja reč u knjizi pripada Marku Karvardinu i podaci koje nam on daje u svom epilogu su poražavajući, a tiču se svake individue na Zemlji:

„Naravno, do istrebljenja je dolazilo milionima godina: životinje i biljke su nestajale i mnogo pre nego što se čovek pojavio na sceni. Međutim, ono što se promenilo je brzina istrebljenja. Milionima godina je u proseku nestajala po jedna vrsta u svakom veku. No, većina istrebljenja nakon praistorijskih vremena desila se u poslednjih trista godina. A većina istrebljenja u poslednja tri veka desila se su se u poslednjih pedeset godina. A većina istrebljenja u poslednjih pedeset godina desila su se, zapravo, u poslednjih deset. (...) Kako sada stvari stoje, svake godine nestaje više od hiljadu različitih vrsta životinja i biljaka.“

Daglas Adams je, u svojoj zaostavštini, pored fenomenalne komedije ostavio i knjigu čiju ozbiljnost teme ne treba dodatno naglašavati. Kao aktivista za očuvanje prirode, nije je izneverio: njegova knjiga se čita i danas, a čitaće se još dugo, budeći svest ljudi o problemima do kojih mu je bilo stalo i izmamljujući osmeh na lice pri samoj pomisli na toplinu kojom je ovaj putopis napisan.

„Još malo pa nestalo“ je knjiga koju svima preporučujem od srca. Obavezno je pročitajte.

 

Izvor: Stsh's Book Corner

Povezane knjige
Još malo pa nestalo
462 rsd 660