Zdravo Boo.
Verovatno se pitaš zašto ti pišem nakon duže pauze, i ja bih se na tvom mestu pitala. Ali imam jedan baš dobar razlog za ovaj prekid tišine: htela bih da te upoznam sa Lotom, desetogodišnjakinjom u čiji sam dnevnik gvirnula. Znam, znam, nije pristojno čitati tuđe dnevnike, ali mislim da će nam ovaj put biti oprošteno. Dnevnik o kojem ću ti danas pričati zapravo je knjiga Alise Pantermiler, nemačke književnice koja se proslavila upravo serijalom o Lotinim avanturama. Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke: Kunići na sve strane prva je knjiga od petnaest, koliko ih broji ceo serijal. O Loti su već čitala deca širom sveta, budući da je serijal preveden na skoro sve velike (i nekoliko manjih) jezika, a sada je, zahvaljujući IK Odiseja, došlo vreme i da mi saznamo šta se dešava kad završiš školu za klince i kreneš u više razrede osnovne škole. Osim Lote, kroz ovu knjižicu upoznaćemo i Čejenu, Lotinu najbolju drugaricu.
Lota voli životinje (baš kao i Čejena, zbog toga su najbolje drugarice) i ne voli flautu, koju je dobila od mame i koja je možda čarobna jer, otkako se ona pojavila, dešavaju se razne neobjašnjive stvari: na školskoj tabli su se pojavile neke čudne poruke, jednom se probudila i zatekla flautu u krevetu, a i njena omiljena hrana (pica, razume se) odjednom je dobila ukus prokelja. Lota ima dve velike, baš, baš, velike želje: pravog kućnog ljubimca (psa, malecku ovcu ili jednog od dvesta Čejeninih kunića – nije se još odlučila) i da se reši flaute. Da bi to postigla, osmislila je supertajni plan, koji je zapisala u dnevnik koji joj je poklonila baka, ali dnevnik ne bi bio dnevnik kada u njemu ne bismo zapisale i razne probleme na koje nailazimo tokom odrastanja. Upravo zbog toga u Dnevniku jedne skoro pa tinejdžerke, osim želje za novim kućnim ljubimcem i pokušaja eliminisanja flaute, možemo videti i dinamiku odnosa u različitim tipovima porodica, hijerarhiju uspostavljenu u novom odeljenju a probaćemo i da razumemo kako se kunići mogu naći na putu jednog prijateljstva.
Već na prvi pogled dâ se primetiti da Lotin dnevnik liči na čuveni Dnevnik Šonjavka: na to nas navodi sam naslov a i koncept u kom ilustracije dominiraju u odnosu na tekst. Znam da mnogi misle da knjige tog tipa ne čine uslugu deci, ali ja mislim drugačije. Zar knjige poput ove, gde se smenjuju ilustracije i tekst nisu pravi izbor da se napravi korak do malo komplikovanijeg štiva? Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke namenjen je publici od 8 do 12 godina i čini mi se da je odlična ideja osvežiti proces čitanja ilustracijama, različitim fontovima: u njima je veliki deo zabave. Osim toga, kada su ilustracije dobro osmišljene, što je ovde slučaj, lakše se stiče navika čitanja uz zamišljanje. Dodatni bonus je što veza sa narativom kod ovakvog tipa knjiga ima još jednu značajnu ulogu, a to je upoznavanje sa novim žanrovima, kao što je, na primer, strip.
Iako mu je primarna uloga da zabavi, Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke ne zanemaruje i ozbiljne teme. U skladu sa formom, ne postoji karakterizacija na kakvu smo navikli u klasičnim romanima niti su sami događaji u potpunosti motivisani a čitava radnja zaokružena, ali sve funkcioniše tako da se važne teme probiju kroz komični ton knjige. Ono što najpre uočavamo jeste pitanje tipova porodice i odnosa unutar njih. Dok Lota odrasta u porodici sa oba roditelja i dvojicom braće, Čejeninu porodicu čine majka i sestra. Iako opisana u svega nekoliko usputnih rečenica, Čejenina porodična situacija dosta govori o tome kakav je život majke koja se sama bori za opstanak svoje porodice. Shodno tome, drugačiji su i odnosi među decom. Kod Lote i njene braće, jasno se vidi klasično neprijateljstvo, obeleženo čarkama i različitim smicalicama. Nasuprot tome, u odnosu Čejene i njene sestre javlja se saučesništvo, često primećeno u porodicama gde su deca primorana da većinu dana provode sama i gde se kroz zajedništvo lakše prevazilaze životne poteškoće.
Događaji opisani u Lotinom dnevniku podsetiće nas i na to šta znači biti odgovoran. Lota jako želi pravog ljubimca, ali ako pogledamo kako se odnosi prema kornjači Histers videćemo da mora mnogo da se potrudi kako bi pokazala da može da se brine o psu, maleckoj ovci ili jednom od dve stotine kunića.
Tu je i pitanje flaute na kojem se može uočiti pitanje nerazumevanja dece i roditelja i problem nemogućnosti komunikacije među generacijama. Dok smo odrastali, roditelji su mnoge od nas upisivali na tečajeve jezika, treninge raznih sportskih disciplina i muzičke škole. Radili su to iz najbolje namere, naravno, ali retko ko je zapravo razgovarao sa svojim detetom o tome šta ga zanima. Takav slučaj je sa Lotom i flautom. Lota uporno pokušava da dokaže svojoj majci da nije talentovana za sviranje, o čemu govori i činjenica da je promenila šest različitih profesora i profesorki, ali bezuspešno. Dodatni otpor izaziva majčino insistiranje na vežbanju, zbog kojih Lota propušta stvari koje je zapravo čine srećnom a koje njeni roditelji vide kao gubljenje vremena. Flauta se iznova pojavljuje svaki put kada Lota pokušava da je se reši, a veruj mi Boo, ti pokušaji su stvarno maštoviti: jednom je ostavila među kobasicama a drugi put je ubacila u poštansko sanduče – oba puta flauta se vratila. Baš kao podsetnik da treba da vežba, vežba i vežba bez obzira što se pokazalo da je flautski antitalenat.
Hej Boo, pa zašto me ne zaustavljaš? Još malo i otkrila bih ti sve što se krije u Lotinom dnevniku! Reći ću još samo ovo: ovo je prava knjižica za letnji raspust specijalno zato što aktivnosti ovog leta za mnoge neće ličiti na ono na šta su planirali. Lota i Čejena će biti sjajne nove drugarice, taman takve da druženje s njima bude jedna o lepih stvari koje će obeležiti ovo čudno letnje vreme.
Vidimo se uskoro, Boo. Čuvaj se, peri ruke i nosi masku!
Piše: Slavka Vlalukin
