Svako od nas je makar jednom u životu prošao kroz nekakvo depresivno stanje, kada tuga ili nezadovoljstvo dobijaju potpuno novu dimenziju i čine nas nemoćnim da normalno funkcionišemo u svakodnevnom životu. To depresivno raspoloženje uglavnom se posmatra kao epizoda, ima neki konkretan okidač i trajanje mu je ograničeno. Ali šta ako je taj osećaj toliko parališući da je nemoguće otrgnuti mu se? Šta kada za takvo osećanje ne postoji legitiman razlog? Šta kada „maligna tuga” postane upravo to – tama koja se svakodnevno širi i postaje deo čovekove ličnosti? Šta onda?
Reč „depresija” danas se veoma olako koristi i gotovo da nema osobe koja bar jednom u životu neko svoje osećanje nije nazvala depresivnim. Pa ipak (a možda baš i zbog toga), teška depresija, poznata i kao klinička depresija, često ostaje nekonstatovana, a osobe koje boluju od ovog poremećaja nedovoljno ozbiljno shvaćene. Ako se okolini obrate za pomoć, rizikuju da dobiju samo površne reči utehe, ili čak prekora. Uprkos činjenici da oko 20% svetske populacije boluje od nekog oblika depresije, ovaj poremećaj ostaje u domenu tabua i sa sobom nosi stigmu, pa veliki broj onih koji zaista boluju od depresije ni ne pokušavaju da potraže profesionalnu pomoć zbog osećaja sramote i stida. Rezultat ovakvog ophođenja prema osobama koje se bore sa depresijom jeste činjenica da je upravo depresija jedan od glavnih uzročnika samoubistava u svetu (čak svaka deseta osoba koja pati od kliničke depresije izvrši samoubistvo). Pa kako je onda moguće da jednu ovakvu, slobodno možemo reći, smrtonosnu bolest i dalje shvatamo zdravo za gotovo?
Luis Volpert je ugledni britanski biolog, čovek koji se i sam godinama bori sa depresijom. Tokom dugogodišnjeg lečenja konsultovao je brojne stručnjake, pokušavao razne tretmane i čitao stručnu literaturu. Kako sam kaže, do sada nije uspeo da nađe ni na šta dovoljno sveobuhvatno i informativno. Sve te knjige su pisali ljudi koji su depresiju posmatrali spolja, iz tuđih iskustava. Zbog toga je došao na ideju da sam pokuša da napiše studiju o depresiji i na taj način pomogne svetu da se bolje upozna sa ovim sve češćim poremećajem. Nazvao ju je „Depresija – maligna tuga”.
„Nisam pronašao mnogo verodostojnih informacija o depresiji u mnoštvu knjiga iz ove oblasti u kojim se pacijentima savetuje kako da se oslone na sopstvene snage, pa sam odlučio da napišem knjigu u kojoj ću skupiti sve što se o ovoj bolesti zna. Moj cilj je četvorostruk: najpre, da pomognem onima koji žive ili rade sa osobama koje pate od depresije da shvate prirodu bolesti, budući da nije lako biti u blizini depresivaca, bilo da se radi o roditeljima, deci ili partnerima; potom, da pomognem depresivnim osobama da shvate sebe; treće, da uklonim sramotu koja se povezuje sa depresijom; i naposletku, i pre svega, da pokušam da u naučnom smislu dokučim prirodu ove užasne boli. Poslednji cilj je lično traganje koje preduzimam zbog sebe.”
Volpert studiju počinje sopstvenim iskustvom, dajući čitaocu iskrene, ali šture informacije o istoriji svog zapadanja u depresiju i raznim pokušajima da je prevaziđe. Zatim prelazi na istoriju i definiciju samog pojma, upoznajući čitaoca sa načinima na koji su se prema ovoj bolesti ophodili naši preci. Konačno dolazi do načina na koji se uspostavljaju dijagnoze i pravi razliku između dva najčešća (i najzlokobnija) tipa depresije, kliničke i manične, i depresivnih epizoda koje mogu biti teške, ali ne zahtevaju dugotrajno, kliničko lečenje.
Govoreći o lečenju, Volpert velikodušno deli svoja iskustva sa različitim vrstama terapija i lekova, i upoznaje publiku sa dva osnovna objašnjenja depresije: psihološkim i biološkim. Možda očekivano zbog piščeve struke, Volpert naginje biološkom objašnjenju. On za to nema konkretne dokaze, ali interesantno je da se u delu kada o tome govori, oseća izvestan stid, koji čak ni on ne može da prevaziđe. Kako sam kaže, više bi voleo da veruje da su za stanje u kojem se toliko puta našao odgovorni hemijski procesi u mozgu (što se, uostalom, može objasniti i uspešnim suzbijanjem simptoma depresije odgovarajućim lekovima), nego nekakve zbrkane emocije. Zbog toga Volpert često depresiju poredi sa fizičkom bolešću, i to sa njenim najstrašnijim oblikom – rakom. Štaviše, depresija je čak možda i gora od fizičkog bola, tvrdi on, koristeći se citatom doktora Džona Hordera, koji je imao tu nesreću da preživi bubrežnu koliku, srčani napad i razne depresivne epizode. Evo šta on kaže, poredeći ta iskustva: „Ako bi trebalo da biram u kojoj bih se od tih situacija ponovo našao, rado bih izbegao bol koji izaziva depresija. To je zapanjujući fizički osećaj, koji neverovatno liči na srčani bol, jer vas potpuno obuzme. Ali ga se ne možete brzo osloboditi. A čak je i život njime ugrožen. On sam za sebe nije deo neke druge mašinerije, to je oblik totalne paralyze želje, nade, sposobnosti odlučivanja o tome šta da se radi, misli ili oseća, ništa do osećanja bola i jada.”
Jedan od razloga zbog kojih je depresija i dalje nedokučiva mnogima, možda leži u činjenici da je gotovo svaki slučaj individualan. Opšti simptomi su poznati i oni pomažu da se prepoznaju osobe koje pate od depresije, ali one najcrnje trenutke svako proživljava drugačije, pa zbog toga ne postoji ni univerzalan lek. Svaki pacijent svoje stanje opisuje kao neizdrživo, ali većina se slaže u jednom: ukoliko niste prošli kroz tako nešto, nemoguće je u potpunosti razumeti.
„Teška depresija je čudna bolest – ako ste u stanju da je opišete, skoro je sigurno da se nije radilo o depresiji. Samo oni koji su prošli kroz stanje teške, iscrpljujuće depresije, mogu da shvate to osećanje. Tešku depresiju je gotovo nemoguće opisati: nije to da ste samo potišteniji nego obično. To je sasvim drugačije stanje, stanje koje samo izdaleka podseća na normalnu emociju. Zaslužuje sasvim novu i posebnu reč, izraz koji će na neki način obuhvatiti i patnju i ubeđenje da nema izlečenja. Sigurno bismo mogli da smislimo bolji izraz za ovu bolest nego što je reč koja ima konotaciju „neraspoloženje””.
Načini na koji se depresivne osobe bore sa ovim poremećajem brojni su, mada većina tvrdi da je neophodno okupirati um nečim konkretnim. Neke osobe se sa ovim stanjem nose svakodnevno, u tišini, čitavog života; dok drugi ne uspevaju da nadjačaju depresiju čak ni uz pomoć stručne pomoći. Način na koji će se neko nositi sa depresijom uslovljen je brojnim faktorima: bitnu ulogu igraju različiti sklopovi ličnosti, genetika, različite okolnosti i okruženje, pa čak, kako Volpert tvrdi i različite kulture. U poglavlju koje pojedinci smatraju kontroverznim, a u kojem autor gotovo da aludira na to da je depresija „bolest Zapada”, mogu se naći veoma zanimljive informacije.
„Neki antropolozi smatraju da se emocija ne zasniva na biologiji, već da predstavlja kulturnu procenu koju ljudi koriste da bi shvatili svoju situaciju i odnose s drugim osobama. Na primer, postoje tvrdnje da pleme Kaluli, sa Papue Nove Gvineje, nema reč za depresiju, da ima uopšte veoma malo registrovanih slučajeva depresije i da ljudi osećanje tuge i žalosti isoljavaju veoma dramatično. Ukazuje se i na činjenicu da se u Šri Lanki osećanje beznadežnosti vrednuje pozitivno, što je u skladu sa budističkim pogledom na svet. Iransko društvo osećanje tuge i žaljenja karakteriše kao ličnu duboku samospoznaju, a depresiju kao stanje koje zahteva lečenje. Iako postoji još razlika u stavovima različitih kultura prema normalnom i abnormalnom ponašanju, čini se da u svim društvima postoji pojam koji označava ludilo. Međutim, nije jasno da li ta kategorija uključuje i depresiju.”
Ovo, naravno, ne znači da Istok ne poznaje depresivno osećanje, ali je zanimljivo da brojne kulture često imaju problem da pronađu izraze koji označavaju depresiju. U pojedinim zemljama je, uprkos tome, stopa samoubistva veoma visoka, pa se ne može tvrditi da su žitelji istočne hemisfere „srećniji”. Sa druge strane, skorašnja sklonost Zapada ka psihoterapiji u bilo kom obliku, zapanjujuća je, a stopa depresivnog stanovništva na planeti iz godine u godinu beleži eksponencijalni rast. Gotovo da je moguće dovesti u vezu „razvitak” sveta sa depresijom i osećanjem opšteg beznađa.
Volpertova studija je pokušaj da depresiju približnije objasni sebi i drugima. On nije psiholog, ali naučni pristup problemu mu nije stran, a uz to poseduje i autentično iskustvo koje psiholozima manjka. Iako polazi od svog iskustva, nemojte od ove knjige očekivati memoare. Iako je cilj knjige da pomogne, nemojte očekivati popularnu psihologiju ili štivo za samopomoć. Cilj ove studije nije da izleči, već da informiše. Ona vam može pomoći da prepoznate simptome depresije kod sebe ili kod drugih (ili da razgraničite depresivnu epizodu od hronične depresije), da bolje razumete kako se zaista oseća neko ko od depresije pati, a ko o tome možda ne želi da govori, pa samim tim i kako da mu pomognete. Iz dana u dan broj obolelih od depresije u svetu raste, a sa tim brojem raste i broj onih na čije živote ona utiče indirektno. Depresija je ozbiljno stanje koje se, uprkos velikom broju informacija koje su nam na raspolaganju, i dalje zabrinjavajuće neozbiljno shvata, a ova knjiga bi mogla predstavljati jedan mali korak da se takva situacija konačno izmeni.
Izvor: Stsh's Book Corner
