Uprkos naslovu koji ponajviše asocira na nešto iz domena fantastike, „Alma i sedam čudovišta“, rezultat saradnje Irije Parente i Selene Paskual dopunjen ilustracijama Iris de Muj, predstavlja metaforični roman o pitanju (ugroženog) mentalnog zdravlja. Razlika je što se bavi onim delom populacije kome obično automatski poričemo mogućnost bilo kakve ozbiljne veze sa tom vrstom krize. U svesti mnogih, dete kao po pravilu ne može biti depresivno, već samo „razmaženo“, „neposlušno“, „hirovito“ i „nedovoljno socijalizovano“.
Upravo zato, mlade autorke pažnju na problem skreću korišćenjem dvostrukog simbolizma, takoreći metaforama unutar metafore. Alma znači duša, samim tim glavna junakinja je više od konkretne devojčice i reprezentuje ranjivi, najugroženiji deo ljudskog bića. Prilično je jasna i druga vodeća, numerička simbolika broja sedam, uz uloge svetlosti (koju dete isijava iz sebe, bukvalno je imajući u pokretima ruke) i tame (prostorno i figurativno postavljene naspram nje).
Početna situacija izrazite obuzetosti devojčicinog raspoloženja neobjašnjivim mrakom ukazuje na depresiju. Svako od čudovišta koja počinju da joj se redom obznanjuju, poseduje osobine kakve nepogrešivo otkrivaju: 1. nervozu (anksioznost); 2. lenjost (bezvoljnost); 3. nesanicu; 4. slabu pažnju, nemogućnost da se koncentriše; 5. traženje izgovora da se nešto ne uradi (pasivnost); 6. očajanje; 7. gnev. Svi simptomi su prepoznatljivi, nekad dolaze pojedinačno, drugi put se javljaju zajedno, baš kao i čudovišta koja žive „ispod kreveta“ (još jedno bukvalizovanje fraze). Unutrašnji mrak sa kojim se Alma naposletku suočava kao sa izvorištem manjih (čudovišta), jeste negativno ja, ovde i prikazano u vidu dvojničke figure. Tek došavši do spoznaje da nismo izjednačeni i mračno ja nije istovetno sa našim bićem, možemo nadvladati. A i to samo privremeno.
Međutim, autorke uprkos realističnosti pogleda na temu, nude utešno rešenje kao strategiju podnošenja ili borbe. Prvi korak je priznavanje postojanja protivnika: u ovoj metafori, po ugledu na neke bajke, radi se o imenovanju čudovišta, glasnom pričanju o njima. Drugo rešenje proističe direktno iz prethodnog: spoljašnja podrška uključuje učešće bližnjih, rušenje predstave o beznadežnoj samoći unutar sopstvenog košmara. Verbalna, pa zatim empatijska eksteriorizacija strahova ili traume, nelagode, problema, čini da se makar za jedan korak približimo spasu. Vraćajući na površinu zatomljenu svetlost u sebi, spremni smo da ponovo ojačamo.
Moglo bi se reći da je „Alma…“ terapeutska proza, uvijena u oblik fantastike (inače, žanra sa kojim su Irija i Selene počele) zarad postizanja veće prijemčivosti i boljeg razumevanja kod ciljanog čitalačkog uzrasta. Čak i naslov asocira na „Snežanu i sedam patuljaka“, s tim što se brzo ispostavlja kako im je jedina dodirna tačka to što obe priče govore o jačanju ličnosti kroz prevazilaženje iskušenja.
Nisu sva čudovišta neprijateljski nastrojena prema Almi, pa ipak bez izuzetka imaju negativan uticaj. Usporavaju je, pritiskaju, unose nelagodu, izazivaju osećaj sramote. Zatvarajući je u vlastiti svet, jer bi govor o njima naišao na nerazumevanje i dodatno izopštavanje, vrše neprimetnu manipulaciju žrtvom. Njihovo glavno oružje predstavlja stid, utisak da su sasvim svesno, namerno prizvana od „čudaka“ kog uznemiravaju. Zapravo, kako se do kraja otkriva, gotovo da nema osobe bez makar jednog „privatnog“ čudovišta. Razlikuju se jedino načini na koje ih tretiramo – kao gospodare ili sluge.
Ono što je primetno, a nisam sigurna čini li deo kakve savremene, posredovane agende, tiče se potpunog odsustva muških figura iz Alminog života i knjige uopšte. Otac se gotovo ne spominje, u svakom slučaju nema aktivnu ulogu; psihijatar koga devojčica posećuje je žena (lovkinja na čudovišta) homoseksualne orijentacije i majka ženskog deteta; čak su i u Alminom razredu, životu uopšte, sve same drugarice.
Tema je nesumnjivo važna i prilično maštovito, a sa oprezom obrađena. Time se, zapravo, vraćamo prvobitnoj funkciji bajki i parabola, kao poučnih sadržaja čija prenesena značenja aludiraju na psihologiju čovečanstva. Ublažavajući ozbiljan kontekst kako bi gorka pilula bila lakše progutana, nude poetski oblikovana rešenja za konkretno prevazilaženje više nego stvarnih slabosti.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
