Sve češće naglas konstatujući kako se vreme, iz godine u godinu, naizgled ubrzava i nikako ga nema dovoljno, usvojili smo uverenje da je reč o karakteristici isključivo našeg doba. Ipak, prošlo je gotovo pola veka otkada se nemački pisac Mihael Ende romanom „Momo“ zapitao nad istim problemom i načinom njegovog eventualnog rešavanja. Iako možda ne u tolikoj meri kao čuvena „Beskrajna priča“, ovo Endeovo delo takođe uživa kultni status i doživelo je nekoliko adaptacija. Današnjica mu pruža znatno veću aktuelnost i dubinu, problematizujući klasifikaciju romana kao distopijske priče za decu, s obzirom na to da su poruke koje šalje mnogo univerzalnije. Otkriva i (najmanje) jednu poražavajuću činjenicu – iako je opomena prvi put izneta 1973. godine, nisu izvučene pouke niti je sprečeno zaoštravanje razlika između života kakav čoveku svakidašnjica diktira i onoga kako bi trebalo da živi.
U središtu priče nalazi se fenomen vremena koje nam, barem takav utisak postoji, izmiče hitrije i u većoj meri nego ikada, dok nesvesni terora brzine postignuća ostajemo zapitani nad time kako to da ga sve više i besmislenije gubimo. Je li vreme zaista pojam zasnovan na subjektivnom doživljaju ili njime upravlja neka druga sila, smeštena izvan nas, a raspoložena za poigravanje paničnom zavisnošću čovečanstva?
Sa podnaslovom „Čudnovata priča o kradljivcima vremena i o detetu koje je ljudima vratilo ukradeno vreme“, roman obuhvata tri celine čiji naslovi takođe sažimaju opis sižea. Samo delo nosi ime glavne junakinje, mesijanske figure bez porekla, negde u neodređenoj epohi i sredini koju osnovano doživljavamo kao italijansku (pre svega zbog imena likova i opisa ruševina amfiteatra nedaleko od naselja). Spomenuti odeljci: „Momo i njeni prijatelji“, „Siva gospoda“ i „Cvetovi-sati“, precizno razgraničavaju predstavljanje junaka, antagonista i predmeta sukoba kao pokretača raspleta, odnosno, postavljaju problem, prikazuju njegovo zaoštravanje i kulminaciju uoči razrešenja. Priča ima sve odlike antiutopijske bajke, dislocirane i parabolične, u isti mah arhetipski i futuristički inspirisane.
Momo je devojčica nepoznatog uzrasta (procenjuje se da ima oko dvanaest godina), pristigla niotkuda u prevelikoj muškoj jakni, bez obuće, sa čupavom kosom i velikim crnim očima. Nastanivši se u ruševinama drevne građevine, isprva izaziva čuđenje, pa i strah zajednice. O sebi govori malo, ali jasno je da je u nekom trenutku pobegla iz sirotišta, gde ne želi da se vrati. Nakon početnog otpora prema čudnovatosti nepoznatog, okolni svet joj pomaže da uredi novi životni prostor, zauzvrat je uzdižući do statusa lokalne atrakcije. Brojni posetioci dolaze da se uvere u njenu neobičnu sposobnost da (sa)sluša sagovornika.
Naizgled jednostavno umeće kojim Momo raspolaže zapravo je retka vrlina, zahvaljujući kojoj uspeva da nenametljivo iz svakoga izvuče ono najbolje i, dok joj se gosti svojevoljno ispovedaju, uliva im hrabrost, osećaj da su značajni i jedinstveni, pomažući im da dođu do rešenja za svoje probleme ili nedoumice. Među njenim najbližim prijateljima su stari Bepo Čistač Ulica, maštoviti mladić Điđi Vodič Stranaca, kao i nekolicina dece iz kraja, svi međusobno različiti, ali pomireni zajedničkim uvažavanjem tako neobične susetke. Problem nastaje kada njihova sloga u službi osvešćivanja ljudi počne da privlači pažnju nosilaca potpuno suprotnih težnji, „sive gospode“ (ili ljudi u sivom) koji, obećavajući posredovanje u štednji vremena, birokratski manipulativno uspevaju da obrlate jednog po jednog odraslog svojom hladnom, surovom računicom (naročito je slikovit prvi slučaj u nizu, priča berberina Fuzija).
Na jednoj strani se nalaze glavna junakinja i njeni (povremeni) saborci, uglavnom i sami marginalci, dok je na drugoj neobična, jednoobrazna mašinerija potrošačkog društva, naoružana rešenošću da uniformiše, obezliči i naposletku potpuno uništi svaki trag ljudskosti na svetu. Njihove obmanjivačke metode ciljaju na ambiciju ili nezadovoljstvo pojedinca vlastitom „(ne)ostvarenošću“, zauzvrat ne nudeći ništa sem dehumanizovanja i postepenog odumiranja svesti, sa njom i savesti. Više nego simbolično, pripadnici ove grupe su neizdiferencirani, svi u sivom, sa istim cigaretama i nastupima, imenovani šiframa i poznati po strašnoj hladnoći koju ostavljaju za sobom, prazninom koja obuzima sagovornika poput upozorenja na obezdušenost.
Imunost na njihov uticaj poseduju jedino deca, budući da im nedostaje proračunatost svojstvena iskustvu odrasle osobe. Kao najjačim oružjem, Momo raspolaže nesebičnim darom da, umesto isticanja sopstvenih potreba i misli u prvi plan, najpre pažljivo sluša i time probudi vrhunske kvalitete kod drugih. Skriveni potencijali, nesigurnosti, strahovi – sve to njenim nemim podsticajem nesputano izbija na površinu, preobraženo u produktivnu suprotnost. Primera radi, Điđijevo pripovedanje tek pred devojčicom dobija na intenzitetu i autentičnosti, gubeći ih onog trenutka kada pribegne plagiranju u službi dodvoravanja obećanjima „sivih“.
Na putu do pronalaska rešenja, Momo se udružuje sa učiteljem Horom, u svakom trenutku i starom i mladom otelotvorenju Vremena, života i smrti; kao i sa neobičnom kornjačom Kasiopejom, čije kretanje u relativizovanom svetu nosi obeležje vidovitosti (zna šta će se dogoditi pola sata unapred, usled čega je stalno makar korak ispred svih), ispisivane u obliku poruka na oklopu. Kada presudnog trenutka ostane sama, za Momo predstoji da se bez ičije pomoći suoči sa izazovom i pristane na mogućnost samožrtvovanja zarad višeg cilja. Mada je on do kraja neizvestan, junakinjino nedvoumljenje potvrđuje status „odabrane“ i čini ishod misije optimističnim.
Lik Momo je u celini obeležen neuhvatljivošću vremena: pojavljuje se na mestu susreta drevne i savremene civilizacije (koja ostatke prve ugrožava artificijelnošću praktičnog u vidu brzopotezno podignutih, estetski ružnih i dugoročno nedovoljno isplativih zgrada), ne zna da kaže koliko je stara, nosi rasparnu ili za nekoliko brojeva veću garderobu, računajući na dalji rast. Tokom boravka u svetu učitelja Hore, koji ne podleže zakonima časovnika, nije svesna da jedan tamošnji dan znači čitavu godinu „napolju“, period za koji se mnogo toga radikalno menja, uključujući živote njenih najvernijih saboraca. Zbog ambicije, Điđi postaje rob ostvarenja pogrešnih želja, dok Bepo usled istinoljublja i odanosti biva izopšten iz društva kao psihički nestabilan.
Epizoda sa lutkom Bibi (namerno udvajanje slogova sugeriše neuspelo podražavanje potpuno prirodne energije Momo) pokazuje veštačko poreklo spolja nametnutih htenja. Ni najmanje oduševljena ispraznom imitacijom živog, mislećeg bića, Momo odoleva mamcu i pronicavo, mada bez svesne namere, zapravo sebi potčinjava iskušivača. „Sivi gospodin“ joj obelodanjuje suštinu delovanja organizacije, time potvrđujući osnovanost paničnog straha Predsedništva od njenog subverzivnog, tihog dejstva. Devojčica se pojavljuje niotkuda kao provokacija i upozorenje; njen uticaj je tih, ali preteći, jer onima koji upravljaju društvom ne polazi za rukom da ga objasne. Momo njihova uverenja stavlja na probu, nenametljivo, ali sa vrstom magnetizma postižući da preispitaju svoja shvatanja i, kao u odrazu iz ogledala, otkrivaju sebe.
Glavnu junakinju uverljivom ne čini tajanstvenost kojom zadobija poštovanje i divljenje svojih prijatelja, već zbunjenost pred zagonetkom vremena, intuitivnost i apsolutno poverenje sa kojima se prepušta savetima, recimo, jedne kornjače. Kasiopejina prirodna karakteristika sporosti u oprečnosti je sa nametnutom dinamikom života koja ljudima oduzima sposobnost refleksije i, samim tim, njihove užurbane radnje čini besmislenim, nigde i ničemu usmerenim. Kao što kornjača u punom smislu otelotvorava izreku Festina lente, knjiga je puna simbola, od imena Horine ulice (Nikad) i kuće (Nigde), preko male sive cigarete – zaštitnog znaka negativaca (dogorevanje sugeriše žurbu življenja u grču, kao kada, na primer, putnici zapale čekajući autobus koji stigne baš u tom trenutku), do spomenika u obliku jajeta na postolju – asocijacije na poslovičnu, večitu dilemu starosti povezane sa, ponovo, fenomenom neuhvatljivog vremena.
„Momo“ je knjiga o modernoj otuđenosti kao posledici diktata brzine života i postignuća na račun lišavanja svega „sporednog“, „neisplativog“ i „suvišnog“, poput razumevanja, milosrđa, prijateljstva ili hobija. Variranje fraze Vreme je novac,ovde sasvim bukvalizovane, služi trgovini pojedinačnim doživljajem oštećenosti usled preterano ograničeno raspoloživih sati. Nasuprot doktrini „sivih“: Samo treba uvek imati sve više i više, onda se čovek nikada ne dosađuje, stoji Bepova filozofija postepenosti, zasnovana na principu umerenog, ali ka svakom sledećem potezu skoncentrisanog rada koji odvodi dalje nego prazna pohlepa. Jer, vreme je život. A život obitava u srcu.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
