Od one sam vrste čitalaca koji vole obimne knjige od 600 strana, koje ti dozvoljavaju da uđeš u priču svim svojim bićem i da ne želiš da je završiš nikad, iako je toliko duga. U tim knjigama se radnja po pravilu dešava sporije i često sam stil autora preovladava nad samim sadržajem. Romani poput Istočno od raja ili Jadnika su knjige kroz koje se baš vežete za likove dok uživate u stilu koji je doveden do perfekcije, i te knjige su one koje ja volim svim srcem. Nasuprot tome, retko se hvatam za kratke priče upravo zbog toga što osećam da nisam u stanju da sebu tolikoj meri vežem zs likove. Znate ono kad čitate, pa kompletno uđete u priču, osećate svaku emociju
junaka, osećate vremenske prilike, vozite se kroz predele i čujete muziku? To je osećaj koji je svima neki ultimativni cilj kad čitaju knjigu, a samo retka dela uspevaju da ga izazovu. u Ipak, u poslednje vreme sam čitala nekoliko veoma kratkih knjiga, a neke od njih su me zaista
fascinirale. Bilo mi je nemoguće da zamislim da mogu toliko da se vežem za lika i da se stopostotno unesem u priču koja ima stotinak strana. Dok nisam pročitala roman Mladi trogloditi francuske autorke Emanuele Pagano, koji kod nas izdaje Odiseja.
Emanuela Pagano je dobitnica evropske nagrade za književnost, a jednom prilikom je čak gostovala i u Beogradu na Krokodilovom festivalu. U njenoj knjizi Mladi trogloditi, centralna figura je Adel, trans žena koja vozi školski autobus kroz ruralne delove Francuske. Roman ima svega 119 strana i kroz njega pratimo tok svesti junakinje kroz par događaja, kao i njena sećanja na period detinjstva i period tranzicije. Centralna priča jeste naravno sadašnji trenutak i to kako ona živi u svom rodnom selu gde niko ne zna da je ona trans, kao i njen odnos sa bratom. Nakon smrti roditelja, ona je bila odlučila da konačno uradi operaciju jer se celog života
osećala neprijatno u muškom telu. Pošto su se ona i brat preselili iz rodnog mesta, ona odlučuje da počne novi život i operiše se, što njen brat nije nikako mogao da prihvati. On se deset godina
borio sa činjenicom da više nema brata nego sestru, te zbog toga nisu imali nikakav kontakt skoro celu deceniju. Pored odnosa sa bratom, izuzetno je zanimljiv odnos koji ona ima sa đacima koje prevozi. Svesna da nikad neće imati svoje dete, ona njih naziva “moja velika deca ili moja mala deca, u zavisnosti od toga da li su predškolci ili srednjoškolci. Ona prati svaki njihov pokret, zna ko je čije dete, ko je u koga zaljubljen, iako je ona za njih skoro potpuno
neprimetna. Uprkos tome, ona u svojim mislima njima podvećuje veoma mnogo pažnje, gde se najviše vidi koliko je usamljena. Adel je samo osoba koja njih prevozi od kuće do škole kroz šume i smetove snega, maglu, kišu i sve ostale vremenske uslove. Sve dok ih sve zajedno u autobusu ne zatrpa odron snega, a ona im svima spase život tako što ih sprovodi do obližnje pećine da se zaštite.
U priči postoje dva centralna odnosa u kojima se junakinja nalazi – odnosi sa ljudima (brat, đaci i momak), kao i odnos sa prirodom. Hajde da prvo pričamo o ovim međuljudskim. Nakon što se operisala, ona je odlučila da se vrati u svoje rodno selo, svesna rizika da će je neko prepoznati i da će naići na diskriminaciju i mržnju. U selu niko ne zna ko je ona, niti odakle je došla i niko je se ne seća kao deteta. Prema tome, ona živi jednim usamljeničkim životom, a jedina osoba koju ima pored sebe jeste čovek sa kojim se zabavlja – lovac Toni. Međutim, ni on ne zna njenu priču. Nakon ponovnog susreta sa bratom, tenzija i dalje postoji. Ipak, ona gaji nadu da će se taj odnos popraviti. Jedini ljudi koje ona viđa svaki dan su đaci i taj njen zaštitnički roditeljski stav prema njima je predivno opisan. Takođe, Adel vozi školski autobus kroz prirodu koja je neretko jača od čoveka. To je veoma odgovoran posao u kom nema mesta za grešku, tako da nije slučajno to što je Emanuela Pagano junakinji dala upravo to zanimanje.
To što je u selu niko nije prepoznao, jeste nešto što joj je dalo mogućnost da počne život iznova na mestu gde je odrasla. Emanuela Pagano tolilo lepo slika taj odnos čoveka prema rodnom mestu, koji je danas, u vreme masovnih seoba ka metropolama, nešto o čemu se malo govori. Zašto bi se neko sklanjao, skrivao ili stideo mesta odakle dolazi? Adel se svesno vraća u selo, u divljinu u kojoj je rođena upravo zato što se tu oseća prirodno iako je nekad davno tu bila dečak. To je samo jedan od načina ove talentovane autorke da nam kaže da su osećanja i dalje ista, da je ta osoba i dalje tu i ista je unutra – promena se desila samo spolja. Priroda u kojoj ona živi je divlja i bujna i toliko u saglasju sa njom samom. Ona se oseća neprijatno kad sija sunce, kao da se plaši da će je obasjati i pokazati svima ono što ona pokušava da sakrije. Sneg i led su joj bliskiji i ta divljina je mesto gde ona oseća da pripada.
Uprkos očekivanjima da će roman sa ovom tematikom imati tužan kraj, Mladi trogloditi je roman koji ima jednu optimističnu notu. Čak i kad se uplaši da će biti razotkrivena, Adel sama sebi kao da kaže – pa dobro, ogovaraće me, mrzeće me, ostaviće me ali šta da radim, preživeću. Možda je i dobro da se sazna, makar ću znati na čemu sam i neću više imati ovaj teret. Emanuela Pagano je veoma talentovana i ovo je roman koji bi po opisima mogao da se okarakteriše kao skroz evropski, isto kao kad nekad možete da prepoznate da je neki film evropski po tome kakvi su kadrovi i fotografija. Iako bi ovo mogla biti osetljiva tema, lično smatram da ovaj roman svako treba da pročita. Prvo, veoma je kratak i pročita se za dva popodneva. Kao drugo, proza ove autorke je prosto nabijena emocijama i deluje kao da je ona svu sebe dala ovoj priči. Kao treće, dobar je upravo zbog toga što sigurno ni kod koga ne bi izazvao ravnodušnost, što je ubedljivo najgori osećaj nakon neke pročitane knjige.
Izvor: Knjigoteka
Fotografija: Knjigoteka
