O čemu je: Roman Maje Lunde prikazuje sudbinu planete kakva je neizbežna ukoliko dozvolimo da pčele izumru kao vrsta. Ovo je epska priča o tri generacije pčelara i izazovima s kojima se susreću u pokušaju da obezbede što bolji život svojoj deci. Vilijam, biolog koji živi u Engleskoj s kraja 19. veka, ima ideju o revolucionarnoj košnici koja će zauvek promeniti pčelarstvo i upisati njegovo ime u istoriju; Džordž, savremeni pčelar iz Amerike, u neverici posmatra svoje košnice iz kojih pčele kao da su isparile; Tao, Kineskinja koja 2098. godine, kada su pčele odavno izumrle, živi od oprašivanja cveća, žrtvovaće sve što ima kako bi pronašla nestalog sina.
Zašto: Ovaj krajnje jednostavan a opet i izrazito upečatljiv ekološki triptih pokazuje da je i dalje izvodljivo stvoriti dobru i referentnu prozu iako se pođe od nimalo složene poente i ako je narečena jednostavnost zapravo iznimno promućuran viši koncept, kao što je to upravo ovde slučaj. Istorija pčela (preveo Radoš Kosović, objavila Odiseja) predstavlja primer književnosti iz koje je ciljano odstranjeno sve iole suvišno, pa ova mračna i mračno zavodljiva priča o sveopštoj katastrofi od koje nas možda deli samo nekoliko koraka i neopreznih izbora u stvarnoj dimenziji pred čitalačke oči i umove stiže ogoljena i svedena na ono što je neophodno da se aktivistička poruka jasno i brzo shvati, a pritom ponudi maštovito i književno i stilski vredno i zanimljivo delo.
Maleni uzorak: „Pratio sam sunce na nebu. Uskoro će se naći tačno iznad mene, isušiće i poslednje ostatke tečnosti u meni. Znoj mi je orosio kožu. Disao sam otvorenih usta. Jezik mi je bio poput suvog lišaja. Hteo sam da podignem ruku, da obrišem kapi znoja, ali bila je preteška. Dan je prolazio. Sunce je ponovo nestajalo iza drveća, senke su se izdužile, već je bilo svežije. Temperatura moga tela i zemlje bila je ista. Iza kapaka je čekala tama. Jesam li već progutan?”
Autor: Zoran Janković
