Kada sam, pre nešto više od godinu dana, u čitalačkom klubu koji sam vodila, na predlog jedne drugarice odabrala roman Male žene Luize Mej Alkot za temu razgovora na jednom od sastanaka, javljale su mi se čitateljke koje se ove knjige sa nežnošću sećaju kao omiljene iz detinjstva. Nisu mnogo drugačiji bili ni utisci nas koji smo knjigu prvi put pročitali tek u odraslom dobu. Topla i emotivna knjiga obojena humorom, tugom i srećom, sve su to atributi koji bi lako mogli da se nađu na koricama kao primamljiv reklamni opis. Međutim, ova knjiga je mnogo više od toga, jer njeni karakteri nisu jednodimenzionalni i dosadni, a porodična i bračna sreća ne znači i jednostavnost, večitu lagodnost i površnost. Naprotiv, ovaj roman predstavlja junakinje i njihove porodične i ljubavne odnose inteligentno, kompleksno i nijansirano, sa svim manama i vrlinama, pa i sa iskoracima u neubičajena i smela tumačenja za to doba.
Roman tematizuje detinjstvo i odrastanje porodice koju čine četiri sestre Marč, njihova majka Marmi i odsutan otac, u teškim vremenima rata i oskudice. Iako roman u sentimentalnom tonu veliča patrijarhalne porodične vrednosti i bračnu slogu, brojna feministička tumačenja afirmisala su ovaj roman i kao delo u kome se u značajnoj meri pomeraju granice i osvajaju slobode. Kako radnja počinje u vreme građanskog rata zbog kojeg je otac porodice odsutan, autorka u prvi plan stavlja ženska iskustva iz kućnog života prikazujući ih kao značajna i vredna umetničke obrade. I u drugom delu romana kada se otac vrati kući, on sve vreme ostaje u sporednoj ulozi, dok majka predstavlja glavnu figuru na koju se devojčice ugledaju. Te „male“, ženske borbe koje se tiču kućnih poslova i vođenja domaćinstva, ali i profesionalnih ambicija koje su tim tradicionalno ženskim okupacijama ograničene i uslovljene, autorka romana postavlja kao ono što je zapravo ogledalo sveta, naspram ratova i državne politike. Ekonomija vođenja domaćinstva preneće se i na shvatanje braka kao ekonomske zajednice koja, čak i kada je obeležena ljubavlju i skladom, nije imuna na materijalne probleme, što romanu daje realističnu i modernu crtu.
Osim postavljanja u prvi plan teme koje su naizgled društveno manje značajne, ono što je za vreme u kome je roman nastao bilo nesvakidašnje jesu slobodni pogledi na brak i ženske sudbine i izbore. Svaka od četiri sestre ima svojevrsne umetničke sklonosti (Džo ka pisanju, Ejmi ka slikanju, Bet ka muzici, a Meg ka glumi), ali su njihove ambicije prikazane na različite načine, često u sukobu i neskladu sa patrijarhalnim težnjama i očekivanjima. Iako radnja romana podleže imperativu braka kao primarne društvene norme za devojke tog doba, pa se tako većina junakinja udaje, ono po čemu je roman značajan jeste to što legitimizuje i drugačiji izbor i otvoreno o njemu progovara. Čak i roditeljski saveti uvek mudre i razborite Marmi odobravaju različite mogućnosti, pa tako i stav da je bolje biti srećna usedelica nego u nesrećnom braku, što je za ono vreme predstavljalo relativno hrabar stav. Najsmelije stavove ipak iznosi Džo, koja se protivi udaji i teži da se izdržava sama isključivo od svog rada, koliko god to bilo teško za ženu onog doba koja nije bogata, kao što to kaže u jednom momentu tetka Marč.
Džoino protivljenje braku i težnja da se izdržava isključivo od sopstvenog rada, Ejmina racionalna promišljanja o braku prilikom odlučivanja za koga će se udati, kao i realistični prikaz Meginog braka bez idealizacije – sve su to mali iskoraci iz današnje perspektive, ali za sentimentalni i didaktički roman devetnaestog veka namenjen prvenstveno mladoj publici itekako značajni.
Upravo je taj emancipatorski aspekt romana istakla Greta Gervig u svom filmskom ostvarenju, ali ga i nadogradila dodatnim političkim angažmanom koji ne odstupa od suštine romana, već se skladno nadovezuje na njegove potencijale. Ne držeći se striktno sižea romana, autorka filma obogatila je njegov sadržaj novim događajima i dijalozima, ali isto tako i izostavila pojedine aspekte radnje sporedne za poruku koju je želela da prenese, što adaptaciju čini hrabrom i originalnom.
Najveća promena u ostvarena je na planu sižea – umesto linearnog toka u romanu, u filmu zatičemo junakinje u odraslom dobu da bi se zatim povremenim skokovima između dva vremenska plana postigla nova dinamika koja doprinosti doživljaju uzbuđenja i napetosti čak i kod onih gledalaca i gledateljki koji poznaju roman.
Sestra čija je filmska reprezentacija najvernija onoj originalnoj književnoj jeste Bet. Nežna, ljupka, neiskvarena i nevina, Bet simbolizuje neostvariv ideal apsolutne dobrote i požrtvovanosti. Za razliku od ostalih sestara, Bet je jedina koja se skromno zadovoljava porodičnim okruženjem i nema profesionalne niti bilo kakve druge ambicije, a umetnost kojom se bavi – muzika – predstavlja joj samo lično utočište i utehu. Njena slabost, bolešljivost i tragična smrt mogu se tumačiti kao nemogućnost takvog ideala da se ostvari u kompleksnom i nepravičnom svetu koji se menja i u kome je nastupilo vreme da se žene emancipuju, osnaže i osvajaju nova prava i slobode.
Najstariju od sestara Meg upoznajemo kao udatu ženu koja živi skromno i bori se sa finansijskim bračnim problemima pokušavajući da pomiri želju za svilom za novu haljinu i skroman porodični budžet. Autorka filma izostavila je kako romantičan i humorističan sled koji je doveo do Megine veridbe, tako i različite epizode iz bračnog života koje u romanu realistično oslikavaju brak, ali i afirmišu danas zastarele vrednosti poput ženinih „dužnosti“ prema mužu. Fokusom na novčane probleme u bračnom životu, ističe se važnost ekonomskog aspekta braka, što se provlači kroz ceo film, ali tako da ne narušava skladan odnos između Meg i Džona i ne izneverava nameru knjige da prikaže pozitivan primer uzornog i skladnog odnosa, kao ni brak kao legitiman, ali ne i jedini izbor za ženu. Takođe, kroz lik Meg prikazana je želja za materijalnim bogatstvom i patnja zbog siromaštva kao opravdana i razumljiva težnja koju devojka iskazuje sa punim pravom i koja ne narušava njenu vrednost ni vrline.
Ejmi je najmlađa sestra Marč, često karakterisana kao najproblematičnija i najnegativnija od sestra, zapravo je najintiresantniji i najkompleksniji lik. Njena razmaženost, prgavost, svadljivost i pomodarstvo iz detinjstva, tokom njenog odrastanja sazrevaju u autentičnu borbenost, razboritost i političku osvešćenost koja nije nametnuta spoljašnjim uticajima ili obrazovanjem, već izrasta iz ličnog iskustva i zrelog razumevanja načina na koji svet funkcioniše. Ejmino racionalno promišljanje o braku dok razmatra bračnu ponudu lišeno je romantizacije i uzima u obzir realnost onog doba da je jedino čime devojka može finansijski pomoći svoju porodicu bogata udaja. Otuda se i Ejmin govor koji ne postoji u romanu već je originalna intervencija rediteljke, uprkos kritikama brojnih fanova romana, zapravo logično nadovezuje na Ejmin lik i sazrevanje.
Džo je junakinja na koju obično prvo pomislimo kada se setimo Malih žena, što zbog njene upečatljive muškobanjaste pojave, slobodnih i hrabrih stavova i inteligencije, što zbog opšte poznate činjenice da je Luiza Mej Alkot u ovu junakinju utkala sopstvene osobine i iskustvo. Greta Gervig ne samo da ne beži od biografskog tumačenja u davno prevaziđen model autonomije umetničkog dela od ličnosti autora, već ovu vezu Džo i Luize Mej Alkot dodatno naglašava i zamagljuje, poigravajući se njom kroz metafikcionalni nivo filma. Džo pratimo kao spisateljicu koja istrajava u svojoj profesionalnoj ambiciji da se izdržava isključivo od sopstvenog rada i pisanja, makar to značilo da piše petparačke senzacionalističke priče koje se dobro prodaju. Kroz prikaz kompromisa koje Džo pravi sa izdavačem, film je na svoj način opravdao i ispravio najveći kompromis za koji se veruje da je Luiza Mej Alkot načinila u svom romanu, a to je da je udala svoju samosvesnu i hrabru junakinju koja inače ne mari za brak i romantičnu ljubav, čime je donekle izneverila njen karakter. Kroz dinamično smenjivanje scena Džoinog pregovaranja sa urednikom i „iznuđenog“ romantičnog završetka prikazanog sa ironičnom distancom, velikom delu filmske publike ostalo je nejasno da li se Džo zaista udala. Uostalom, to nije ni tako važno, jer za ovu junakinju srećan kraj nije krunisan brakom već izdavanjem knjige i profesionalnim uspehom – otvaranjem škole, ovog puta za devojčice, a ne samo za dečake kao u romanu, što je još jedna ispravljena nepravda u skladu sa savremenim trenutkom.
Film Grete Gervig donosi posebno kreativnu, svežu i originalnu perspektivu koja je izazvala snažne i raznovrsne reakcije. On nam pokazuje kako su dela klasične literature podložna stalno novom tumačenju i promišljanju, pri čemu je svaka nova interpretacija angažovana, osvešćena i obeležena specifičnostima svog vremena.
Na okupljanju čitalačkog kluba pitala sam svoje sagovornice i sagovornike tipično leksikonsko pitanje: koja ste mala žena. Odgovori koje sam dobila bili su različiti, a moj je: svaka! Iako su sve junakinje potpuno različitih ambicija i karaktera, zapravo svaka od njih nosi neku težnju ili predstavlja ideju sa kojom, verujem, svaka od nas može da se poistoveti na osnovu svojih ličnih porodičnih, ljubavnih, profesionalnih i drugih iskustava. „Male žene“ smo i kada se bunimo protiv nejednakosti u svetu koji nam i dan danas nameće određena očekivanja i stereotipe, kada pravimo kompromise na profesionalnom planu da bismo opstale, kada se borimo sa računicom svakodnevnih troškova, kada uživamo u sopstvenoj zaradi, kada razumemo i prijateljicu koja pravi drugčije izbore od naših jer nismo sve iste i na razne načine se borimo i opstajemo, kada smo tu jedna za drugu i ne osuđujemo se međusobno uprkos različitim izborima i vrednostima kojima se svaka od nas vodi. A vi, koja ste mala žena?
Piše: Vesna Maričić
