Adel već deset godina vozi školski autobus kroz predivne, ali i pogibeljne predele francuske obale Ardeš. Rođena je na jednoj obližnjoj farmi u blizini gradića u kom i danas živi. Ipak, niko se ne seća male Adel. Uprkos snažnom lokalnom akcentu kojim govori i to što je odmah odbila odgovoran posao, Adel je za lokalno stanovništvo i dalje neko ko je došao sa strane.
,,Već deset godina živim u laži među planinama”.
Adel za ove krajeve vezuju brojna sećanja. Dok prevozi decu od kuće do škole i obrnuto, Adel nam kroz fragmente sećanja dalje kroki svog života. Školska godina, kao i vožnja autobusom traju, dane smenjuju meseci, a sećanja samo naviru. Adel se seća čak i svog rođenja. Bila je predivno dete. Dečak. Na ponos ocu. Kasnije će taj ponos malo splasnutii kada otac otkrije da mu se sin jedinac mnogo bolje snalazi u kuhinji nego na njivi ili u radionici. A i da voli da oblači žensku odeću. Majka to razume. To su mladalačke bubice. Proći će ga. Godine prolaze, a ovo ne.
