Jasminka Petrović je proslavljena spisateljica za decu i mlade i ima veoma zanimljiv pristup mladalačkim temama i psihologiji. Stoga se mi, mladi čitaoci i čitateljke, lako poistovećujemo sa junacima i junakinjama njenih romana.U romanu „35 kalorija bez šećera” Jasminka Petrović se dotakla veoma osetljive teme u odrastanju, pogotovo u odrastanju devojčica. Tema romana je anoreksija.

Anoreksija je psihofizički poremećaj koji najčešće pogađa devojčice tinejdžerskog uzrasta. Anoreksiju, međutim, pokazaće nam spisateljica, ne proživljaju samo oboleli već i svi oni koji se nalaze u njihovom okruženju, odnosno koji su spremni da prepoznaju i suoče se sa tim da njihov bližnji ima ozbiljan problem. Šta se dešava kada hrana postane čita naš svet i kada nas kalorije zaokupiraju? Na koji način prepoznati problem i kako pomoći obolelom odnosno oboleloj od anoreksije? Roman Jasminke Petrović daje odgovore na ova pitanja o stoga je to delo koje ujedno govori i o izborima koje pravimo, o dobijenim i propuštenim šansama, izneverenim očekivanjama, strahu od gubitka…

Dve glavne junakinje, drugarice Jovana i Tara, odlučile su da svoj raspust provedu kod Jovaninih veselih i gostoljubivih rođaka u Grockoj. Njihov mir poremetiće vaga koja je Tari pokazala broj koji ona nije očekivala ni priželjkivala. Tara je bila drugačija od ostalih devojaka: tajanstvena, inteligentna, pomalo suzdržana. Njena mama nije volela da kuva i nije marila za zajedničke obroke i ređe je provodila vreme u kući, budući zauzeta poslom. Na ovaj način gubila se vrsta prisnosti u porodici, intimne i opuštene atmosfere. To je uticalo na Taru, jer je ona prestala da voli zimu, Novu godinu, pa i raspust. Plašila se samoće, a ipak jedino u svojoj samoći se osećala sigurnom. Kada bi zaključala sva vrata oko sebe, znala je joj niko ne može prići a samim tim niko je ne može ni povrediti. Osamljena, nije morala da bude zahvalna, poslušna i savršena, nije morala nikome da pokazuje svoju lepotu, dobrotu, urednost, tačnost… U stvarnom svetu, ona se trudila da postigne savršenstvo u svemu, postavljujući sebi često i nerealne ciljeve.

Jovana je, s druge strane, Tarina sušta suprotnost. Ona je u neposredna, slobodna u odnosima sa svojim roditeljema (oca zove Debeli, mami često kaže „da ne smara“), ali i sa širom rodbinom, društvom, nastavnicima, pa čak i slučajnim prolaznicima. Jovana pomaže Tari da se izbori sa svojim problemom.

Tara se često suoačavala sa „zmijom u svom stomaku“. Koristeći simbol zmije, autorka predstavlja Tarin doživljaj hrane. Saosećajući sa drugaricom, Jovana postaje Tarina podrška i pomaže joj da se izbori sa problemom. Ohrabruje poklanjajući joj „čarobno ogledalo“ kako bi svakoga dana mogla da vidi kako je lepa.

Pored prijateljskih odnosa, autroka nam prikazuje i porodične odnose i koliko oni mogu da utiču na pojedinku ili pojedinca. Jedna od glavnih ženskih likova je i Jovanina ujna Slavica. Njen životni moto glasi: „Pred problemom ne treba zatvarati oči, sa problemom se treba suočiti“. Nezgrapna, neuredne frizure i spoljašnosti, u vunenom prsluku, neposredna u komunikaciji, na prvi pogled čak i preko granice dobrog ukusa, ona se Tari najpre nije dopala. Međutim, ubrzo saznajemo da je ujna u mladosti bila drugačija, kao i da je imala drugačije mogućnosti i snove. Ujnina zahtevna majka za nju je imala drugačija očekivanja i drugačije ambicije. Međutim, ujna se opredila za drugačiji životni put. Sa životnim problemima ona se hrabro suočava: kad ostane bez posla u banci, ona pravi sitne kolače, drži časove matematike, radi kao prodavačica, na vrtićima slika likove iz crtanih filmovima. Direktna je, hrabra i bez okolišanja iznosi svoje mišljenje i uvek ostaje blistavog osmeha. Ona voli da kuva i i od toga ume da napravi pravi doživljaj. Ona je ta koja taktično ukazuje i Tari i njenoj mami na postojanje Tarinog problema. Ona je stub svoje porodice. U njihovoj porodičnoj atmosferi nema napetosti i strogosti.

Za razliku od ujne Slavice, Tarina mama, Valentina, ne voli nežnosti. Smatra da je otvoreno izražavanje ljubavi štetno. Ona je za red i disciplinu. Smatra da „ako ljudi otkriju tvoje slabosti, oni će te zgaziti kao babašvabu“. Uči Taru da mora da stavi osmeh na lice, jer „šta koga briga kako se ti osećaš“.

U početku, sa neodobravanjem Tarina mama gleda Slavicu, njenu neposrednost i interne šale unutar porodice u Grockoj. Ali, tokom romana njen lik se menja i prilagođava novonastaloj situaciji: ona prihvata sugestiju Tarine ujne i smogne snage da se suoči sa činjenicom da njeno dete ima ozbiljan problem.

Osim Tare, Jasminka Petrović nam prikazuje još jednu devojku – Tanju – koja se bori sa ovom opakom bolešću, s tim što je Tanja već u podmakloj fazi. Tarina priča i Tanjina priča međusobno se prožimaju, upozoravaju, uče nas… I koreni Tanjinog problema kriju se u porodici. Kada bude već duboko u kandžama anoreksije, reći će za svog oca da je bio suviše zahtevan. Doživljavala ga je kao mučitelja. Želela je da ispuni njegova očekivanja, bojeći se da ga razočara, čak ako je to bilo na štetu njenih ličnih potreba. U izboru prijatelja i u izboru momaka, ona je sledila očeva očekivanja. I Tanjina majka je bila sklona kontroli, što je još više pogoršalo Tanjino stanje.

Mislim da je ovaj roman bitan zato što podiže svest o problemima o kojima se ipak toliko i ne priča. Ja sam lično mogla da razumem ove devojke jer imam sličnog, ličnog iskustva sa problemima u ishrani, s tim što sam na vreme, sama, uz podršku bližnjih, prepoznala problem i uspela da se „izvučem“. Nisam morala da idem u bolnicu, izborila sam se sa anoreksijom sa fizičke strane, ali je taj problem i dalje prisutan u mojim mislima.

500 plus 600 i doručak 300 i dve užine po 70 kalorija, neeeeee! To je previše kako ću sad to da potrošim? Idem da radim čučnjeve ili da trčim ili da vežbam leđa i ruke! Ma bilo šta, samo da se to potroši…

Ove misli su sa mnom od buđenja pa sve do ponovnog odlaska na spavanje. I ja sam često, kao i glavna junakinja romana, izbegavala slavlja i porodična okupljanja samo da ne posegnem za parčetom moje omiljene Plazma torte koju želim a mislim da „ne smem” da pojedem kako se ne bih ugojila. Ja treniram, „trošim se”, ali ne mogu da se oduprem svojim mislima, baš kao ni Tara koja toliko želi parče gibanice, ali je to „prokletih 530 kalorija u samo jednom parčetu“.

Jovanina pronicljiva ujna je prva koja je primetila simptome anoreksije kod Tare (kao što je Dragana prepoznala problem kod Tanje) i pomogla je Tari, ali i Tarinoj mami da shvate šta se dešava. Ja tu zahvalnost dugujem svojim roditeljima jer su oni ti koji su mi pomogli kada sm imala najviše problema. Ja sam lagala da sam sita, živela na jednoj „bonžiti“, izbegavala večeru i smršala sam, ali mom oku i mojoj duši to nije bilo vidljivo, a ni dovoljno. Tata i mama su me upisali na treninge koje sam želela. ali dogovor je bio da počnem normalno da jedem. I ja sam počela, ali ne sve što želim, jer imam ove opsesivne misli. Hranim se zdravo, ali kalorije za mene još uvek nisu nevažni brojevi, pa me i dalje često muče…

Roman Jasminke Petrović „35 kalorija bez šećera“ naterao me je na razmišljanje. Da li se po svaku cenu treba truditi da se dopadnemo drugima? Još važnije, postoji li drugačiji način da se reše ozbiljni životni problemi ili treba otići u samouništenje? Kakvi su to prioreti kojima težimo i kakve ciljeve sebi postavljamo?

Mene je roman podstakao na razmišljanje o anoreksiji i o uzrocima anoreksije, o načinu rešavanja tog problema, o podršci koju jedni drugima pružamo (ili ne pružamo) u teškim životnim situacijama, o prioretima i ciljevima, često nerealnim, koje sami sebi postavljamo… Roman me je naučio da je zdravlje važnije od fizičkog izgleda i načina života koje današnje društvo potencira. U tom smislu, roman „35 kalorija bez šećera“ i edukuje da se prepoznaju simtomi anoreksije i upozorava, posebno devojčice, na stravične posledice koje nastaju odbijanjem uzimanja hrane.

Ovaj roman me je takođe uverio u to da kakav god da je problem sa kojim se suočavate, uvek postoji neko ko je spreman da vas sasluša, razume, pruži vam pomoć i podršku. Ne odbijajte pomoć. Ali isto tako, ne oklevajte da pružite pomoć onome kome je ta pomoć preko potrebna.

Piše: Tijana Glišić, Sopot

Izvor: www.mini.bookvica.net